Историја једног француског сељака

118

отац. И он је радио и злопатио се док и он није легао у гроб. Тако је то ишло од колена на колено. Људи, који су господовали, знали су да није право кад они гуле народ и не остављају му ни кожу на леђима, али су ћутали; осећали су да им је тако лепо и угодно живети. Но нашао се међу њима опет макар један добар човек. Тим добрим људима било ја тешко гледати како се народ злопати и страда, а све на правди, и они су почели да казују народу како то није божија наредба, да је он увек гладан и то и ако он и одело и рану сам спрема за све. Тако се народ почео мало по мало да буди, да протестира што се тако с њим ради. Разуме се, да су господа, гонила оне људе, који отвараше народу очи. Но то им је мало помогло. Народ се све више и више будио. Пајпосле је дошло до тога, да је сила народна ојачала. Искупило се иљадама гладних и голих синова, па веле господи: „доста је било вашега, време је да вам се ократе рукави“. Тако је било у време о коме вам ја причам, па тако је још и сад. Те две силе кошкају се међу собом. Оне су се често сударале и још ће се много пута сударати док најпосле не победи страна на којој је правда, а правда је на страни народа.

Е сад, деде ми ви кажите, може ли човек бринути се само за свој џеп, па опет да се зове да је поштен. Вере ми, не може. Човек треба да избере на коју ће страну, па да се придружи или нравди или кривди. Ако седи па ћути, од свачега се клони, ни у што се не меша, богме, он онда помаже кривди, јер да правда победи за њу треба радити. Треба радити, и то не с тога, што се, као што се обично вели, то тако ваља; већ е тога, што без правде нема среће