Историја једног француског сељака

9

И сами су били немоћни, ишли су у дроњцима и једва су ноге вукли — о, одбрано слатка!

Кад прочитам садашње новине, па кад видим како грде народ, а уздижу господу, е — оћу да побесним. — Љутим се, а Мијаило ме умирује. „Пљуни на њи, на те новинаре!“ вели ми. „О, отац, па њима за то плаћају да они грде народ. То је код њи већ постао занат!“ „Не, велим ја, само пљуни: те гадове требало би подавити. Нека не обмањују народ, нека не замазују очи поштеним људима! — Тако то треба, Мој Је

С тога сам ја и узео да пишем историју, да кажем све по правди како је било и да запушим уста свима тим гадовима што лажу.

Нека чује цео свет како нам је било до 1789. г. Мене не може никакав брбљов да превари. Јок, јок, брате! Својим сам ја очима видео онда оне сељаке. Боже, какав је то био народ! Не смеш га погледати, сама кожа и кости.... Дивно чудо, браћо, где им се душа држала. Боси, без кошуље, само у подерапом гуњу и пеленгирима иду и лети и зими. Ни жене нису биле боље одевене. А деца, гола, ка' од мајке рођена, иду по друму. Глад је беснила сваке године. И како не ће! Ваљало је гојити калуђере блуднике и блудне калуђерице, малу и велику господу и сијасет друге гадије. Колико ти је госпоштине било само у једном окружију! Требало је за њих спремити сваку згоду, а ти, ако оћеш, умри од глади, ко те пита. Вала баш су нам много крви попили свакојаки каишари и безумна госпоштина. Што год варадиш, све узеше они, легла им не било! А кад дође зима, већ се зна, народ штап у руке па ајд у свет у прошњу. Ал куд сам се део! И ту смеће госпоштина. Не