Историја једног француског сељака

10

дају ти да просиш, па то ти је. Одузимаш од њих сиромаха. Проклети живодери, мало им је било. Зле су ти очи у господе. Ако ко проси, прогонили су га. Сад или умри од глади, или гледај како ће да те протерају. Згодно су нас варали. Ал по некад заборавиш и наредбу. Глад, брајко, није шала, кад она призори, па стане да завија у трбуху, богме није ти онда ни до начелства. Трпи, трпи сиротиња, а већ кад догоре до ноката, дигну се па просе. Прошња није леп занат, ко то не знаг! Ал куда ће се кад су нас огулили безбожници. А ко је рад да умре од глади; Да рекнем истиниту: баш су нам и сами калуђери показали пут. Куд год се окренеш видиш где калуђер пружа руку за милостињу. Па баш је нама и пружа. Баш као да нису они, заједно с господом, покупили од наси црно испод ноката, пи отерали нас у евет да просимо. Таки гадови! Здрави као дрен, а луњају се и ништа не раде. Еј, тешко је човеку и да мисли о томе.

Но, куда смо и могли да пођемо у прошњу. Размислите само. Свуда је сама сиротиња, као год што смо и сами! Онда се овако говорило: „Свак за се, а бог ће за све“ Сад паметни људи друкчије говоре, сад се вели: „Један за све, а сви за једнога.“ Тако је то! Па то, браћо, и јесте сто пута боље. Ако сви слошки бране један другог, онда тако друштво није лако уватити на удицу. Ту је ствар тврда; не може ту никакав готован да вара радне људе. Тако и треба! Сви јуначки браните једнога, а сваки нека мушки заступа дело друштво, не издајте нипошто један другог .....

У то време, при крају зиме, појавили су се по главним друмовима разбојници. А за отмицу — ајд на вешала. Баш су ти тикве и та господа, није им