Историја једног француског сељака

11

ни на ум падало да они сами гоне људе у ајдуке. Кад би радник имао свашта доста, који би га ђаво онда терао да, иде у ајдуке. Не бој се, и простом човеку, баш ка; и господину, најмилија је своја кожа, Живе нас огуле и одеру својим порезама и прирезима, узму нам све до голе душе, па онда још забране да просиш — е дед сад ако можеш не кради и не отимај. Еј препредени су, предредени су, аспиде лукаве. Јад, сиротиња и глад приморали су људе да отимљу.

Ево помислите сами, по богу браћо, како је сељаку са породицом.

Човек има жену и шесторо деце, а у кеси ни пребијеног парића; нема, брате, ни тора ни обора, ни куће ни кућишта! Све су му имање његове две руке, па још и ове морају целога века да раде за другога. Жуљеви му се с руку никад не скидају, па опет ни он ни деца нигде ништа немају. Џа и каква ми је то Ћорава уредба, да у господе, трговаца и калуђера има свачега доста, могу да крвљају док им на нос не пође — а сељаку само још што нису душу узели 2 Но не бој се, често му и њу узму. Целога века радиш само богаташпима и господи. Ваља л' то, по богу, браћо, _ каж'те ми онако право по души, зар то тако треба да буде 2 Једни арче и гоје се, пију којекаква прекоморска вина, све по пет рубаља оку, проводе се по театорима и за једну ноћ стотине рубаља спире на картама, а на своје јаранице, вала да не слажем троше више од иљаду рубаља на месец. А ти само ради и ради, да ти очи искачу и грбина пуца, довека живи у блату, диму и сваком кијамету, цвокоћи од зиме и отежи се од глади као скот. Па још гледај кад ће ти тек заредити кмет да купи порез, па кад