Историја једног француског сељака

126

„Тешки су наши дани, чемеран је наш живог... Мучно нам је овако живети, а тешко нам је да се извучемо из ових зала. Некако су нас господа спек-љала, те се неможеш помаћи, а да ти не рекну крив си, погазио си закон. Редак је човек који оће и који суме да брани нас и наша права. Изберемо човека -да се саветује с господом о нашим нуждама, а он овамо, онамо па тек се и сам пришљамчи уз госпо-ду, а ми остасмо на ледини. Не знам шта ће се најпосле из тога излећи, али чини мисе да ће пајпосле народу прекипети, и кад он дође да расправља са господом, онда ће им закукати кукавица. Тако мисли народ, томе се он нада и очекује. Видићемо сад шта ће учинити наши депутирци у Паризу. Ако они не могну ништа учинити, онда ћемо ми пљунути у -дланове. Загазићемо и запливаћемо, па куд испливамо, горе нам не може бити но што је сад“...

Слушам га, слушам тако, па ми се чини ка' да -ми те речи са срца чита. Но да вам причам како су код нас даље ишли послови.

Већ сам вам причао, како су од нас умакли у "туђе земље наши богати калуђери и архимандрити, проте и трбушате попе и ева друга господа, којима су били дубоки џепови а пуни пара, кад се народ почео да Суни. Али око Миољдана почеше се мало по мало опет прикупљати. „Богме то не слути на -добро“ — говорили су стари људи. „Треба сад добро наоштрити зубе“. Скупштина је онда већ била решила да сам народ — саме општине — бирају себи и попа, и ђакона, пи архијереја, и све што општини устреба и што она оће. Калуђери, владике и зеви предводиоци духовенства чисто су беснили од -љутине на ту наредбу. И отац је Венедик долазио