Историја једног француског сељака

127

често нама и говорио је кума Катарини: „Огрешили сте већ своју душу, ој.. ој, давно сте је огрешили! Жоните нас дуовнике, нас свете оце“!.. И тај угурсуз тако је подбо куму Катарину да после од ње нигде нисмо имали станка: уплашила се баба од ђавола, па само руши. Види кум да оће жена лепо да“ му свисне од плача, па вели: „Како ти, Мишо, мижелиш о тим пословима“ „Шта ћу да мислим“ —

велим ја — „то ву све калуђерске ујдурме да заплаше људе, који су покуповали манастирску земљу. -Лажу, вере ми, мисле да замажу народу очи.“ — „Ти

право велиш, Мишо! ни за длаку ниси погрешио“ вели мени кум, па кад ти онда поткачи кума Катарину. „Немој ту више да ми слиниш за бадава; не ћу ја вратити више ону земљу, што сам је купио од манастира, па да се обесе сви калуђери, за њу “сам ја паре дао: знаш ли 2' Зар да ја сам себе упропастим, те дами се после смеју онаки чивијаши као што је твој носати отац Венедик..... Кум се наљути а кума Катарина не умеде ништа упутно даму одтовори,.

У недељу, нареде да се попови закуну, и објаве, да за два дана т. ј. до четвртка сви попови морају 'се пријавити и казати оће ли се заклети или неће. Наш отац Кристивор хтео је да се закуне. У недељу 'се скупи у цркви много света; отац Кристивор попне се на амвон и гласно се закуне: заклињем се да ћу верно служити парохију и злароду, кунем се да Ћу брапити све што утврде и нареде наши посланици,“

На многим местима калуђери су преварили и замутили народ, те је пошао за њима. Ето ти што су будале! Дошао им ћев да гину за господу и попов-

штину, а та господа ив ће да мрдну ни малим пртом за народ.