Историја једног француског сељака

155

смеш га ни тужити, не смеш се на њега јавно жалити; е, па шта ми онда то значи, како то изгледаг Изгледа, као да је власт нас заробила, а не као да смо ми њу поставили. Најпосле, браћо, и то да вам кажем, само се рђави људи боје да за њина дела не чује свет: добар човек још се дичи кад се за његове послове прочује по свету. Што да се ја бојим новина и јавности, кад сам ја прав и честитг Аја. Ко год навире против слободне штампе и говора, он мора да има неки грех на души. Друкчије не бива. То је прави узрок, како ја мислим, што су многи против тих блага: слободе писања и договора, а што они износе и изналазе друге изговоре, то им се, браћо, код мене не прима. Ко оће нека им у то верује, али ја што знам, знам. Ето, с тога сам ја и тражио заједно с осталим народним депутирцима, да се дозволи да се сме слободно свашта писати и говорити, па то смо тако и уредили. Укинули смо и ту петљанију, да мораш вадити пасош куд год се макнеш. Ми емо нашли да то много смета, па смо уклонили и ту сметњу. Нека сваки путује куд оће, нека се људи скупљају и договарају кад оће и где оће. Право рећи, нека чини што год ко оће, само му је граница то: да нико не сме својим радом и делима чинити другима сметњу и штету у њином поштеном раду. Ја сам на све то, браћо, пристао и рекао сам, да тако и треба да буде. Треће, што смо наредили, то је, да се помаже старим и немоћним, сакатим и болесним. Што се тиче школе, наредили смо, да учитељима и професорима плаћа држава, т.ј. сви грађани, а не само родитељи оне деце, што иду у школу. На све је земље ударена једнака дација, да никоме не буде криво. А ви добро тувите, да до сад није било тако, Опротиња ИСТОРИЈА СЕЉАКА. 10