Историја једног француског сељака

152

Зимњи усеви у нас по некад набујају, и ако ћеш, жањи око Благовештења. Само те кум једнако стрепио да нас не нападну господа са Немцима. Одма би попалили сва наша жита, погазили усеве, а и нас би све помлатили, Кад се кум сети да му могу одузети еву земљу, што је накуповао, он сав попрвени од љутине. Лупне што год може по столу песницом, па тек кад рикне: „Шта да чекамо, зар да их чекамо док се не осиле, па да нас посло за једну ноћ поједуг!... Удри ти њих сад о ледину, док смо још ми јачи, па нека се пуши тулбак!“ Свима су се нашим сељацима допадгле кумове речи, и они су сви били за војну.

У велике посте окупише код нас велике кише, Говорило се,да ће зимски усеви иструлили; надалисмо се рђавој години. Већ се поговарало, да ће бити и глади, а нрогнани попови једва су то и чекали; угађали су да тиме преплаше народ п да га увере, као да је та неродица бајаги с тога, што смо њих прогнали. Једнако су пуштали еласове, да ће скоро бити крај света, Народ је био непрестано раздражен и узрујан. Купили еу се често зборови, говориле су се страшне речи. Шовељ је много говорио и учио народ на свима зборовима. Он је говорио, да не треба крајинити, да најпре треба да се мало боље уредимо и да се боље осигурамо од наших племића и господе. Он јеговорио, да ће рат бати цару од вајде, па победили ми или победили нас други. Ако, вели, ми победимо, то значи да ће код нас бити много војника, а цар, кад се дочепа војске, може нас сатерати у козији рог; ако Немци надвале, онда ће они поплавити пашу земљу, повратиће цару и госпоштини пређашњу власт, а нама ће одузети сва права... „Ми треба да