Историја једног француског сељака

155. рода један исти враг супостат. А тај супестат, браћо, — то је цар, каишари и готовани.

„Кад сесви народи ослободе од својих пијавица, па се уреде тако, да за свакога, који ради и који је поштен, буде добро, онда не ће бити више ни ратова. Ето. за што сад тако често бивају ратови > — Ове од обести царева, душе ми. Један се цар с другим споречка око њине спрдње и одма ето ти рата, ајд на војску! Војници кукавни куда ћег иду те их кољу на бојном пољу, као младе јатањце у пролеће. Пушкарају едан другог, веку се и сакате, даве се као дивљи зверови. А господа ђенерали и овицири само наредбе издају: на лево кругом — марш!, на десно кругом — марш, или, сеци, јуриш! а сами се уклонили на, страну па машу сабљицама, као да су на учењу, 2 не у битци.“)

„А по мојој памети, ево како би требало да се учини: кад се цареви сваде, њих треба пустити нека сами и расправе своју свађу. Треба их извести на ледину, па нека се почупају њих двоје. Ту им је мегдан па нека котрљају један другог докле им душа оће. Ако се сатаре и обадвоје, није велика штета. Ето тако, па да видим да ли би им онда пало на ум да један другом објављују ратове. А шта је ово; сваде се два гада, а оно дај изведи у поље иљаде људи да у лудо погубе главе, На много сати даљине натопе се поља крвљу и крваве реке протеку куда никад није вода текла, а после битке остане поље. иокривнно гомилама исакаћених трупова. Матере,

=) Ове што се овде говори о рату, односи се само на рат који се изазива од обести. Рат, какав нама престоји са Турском, —- то је свети рат. У такав рат троба да ступи све што поштено мисли и осећа. (Примедба преводница од 1, јан, 1875, г.)