Историја једног француског сељака

197

тражите да вас народ гоји својим знојем. Будите од сад људи, па ћемо заборавити што сте до јуче били зверови! Њее.е.., мој брајко, ал они то ине слушају. „Ви сте наше слуге, вичу они нама, за што вам је бог и дао руке, но да целога века за нас радите. Не ћемо вас пустити из руку док нам је глава на раменима. С Немцима ћемо доћи да вас опет стрпамо под нашу чизму. Од јежа ћемо направити рукавице, па ћемо вас с таквим рукавицама титрати с руке на руку, и ви ћете опет морати да вичете: ох, ала је меко.“ „Е ајде, вели народ, кад вас је ђаво понео нека вас носи. Не попуштајте, и ми не ћемо одустати. Видићемо чија ће се тиквања забрбочити у крв. « Је ли правда, браћо, са наше или ве њине етране 2 Ви видите ко је крив, с тога, браћо, моја вам је последња реч; или да живимо као слободни људи, или да помремо као што приличи јунацима,“

Лепо је Шовељ говорио, сви смо ве чудили њетовом дивном говору. После њега су још и други говорили, само нико није умео да дотера онако лепо. У село се вратисмо већ доцкан у вече. Још је путем говорио кум, како је опасно, да над војском остану старешине од господског порекла. Продаће нас за динар, гадови једни! али где да нађемо добре а верне ђенерале 2... Ја сам ишао и ћутао. Нешто сам осећао да ће и преко моје главе прећи велике промене. Долази време кад ћу морати да оставим и село, и ода, и мајку, и Маргиту. Али шта ће се — за своју рођену вемљу дужност је свакога човека да не пожали своју крв, за народ и с народом треба увек ићи напред... Ове о томе размишљајући, дођем тако и до куће,