Историја једног француског сељака

160

Тада смо имали једнога министра, добру душу, име му Ролан. Тако ти тај Ролан узме, па лепо без зле намере, напише цару писмо и упити га онако просто да каже, уз кога је он: уз народ, или уз господуг — те да се бар знамо управљати. А цар ти, мој брајко, одма њега — Фук — истера га из чина. А царица наша, знате, браћо, она намигуша о којој сам вам већ причао, једнако је наговарала цара: „почекај још мало, лушо, нретрпи се! У вандејском окружију иде наш посао да не може бити боље. Попови, а господа једнако раде за нас. Немаш од чега тако много презати. Претрпи се мало. Ето, скоро ће нам и Немци помоћи да емлатимо ове побеснеле сељачине. Све ћемо их сировицом по чутури, па ће знати да имају над собом цара, а не да се дижу бунтовнички против поретка.... Не тужи душо! Опет ћемо заживити по старински, ваљаћемо се по злату као бубрег по лоју, а и господи ће бити добро. А народу ћемо дати таку слободу, да им се ни пра-праунуци не ће сетити да траже слободу..... заборавиће од јада и име како им је...“ Видите каква је пакосна била кучка! Све је она на зло навлачила нашега цара. Али после су обоје п платили за своја дела. Цар би боље учинио да није ни слушао њене речи, а она, да је ћутала, зар би боље прошла....

И наш се Лафајет показа у то доба какав је. Он је у то време баш био на војсци, али да је бајаги тамо неки посао пословао, то не. У место да гледа, да како одагна Немце од наше границе, а он јунак, узме те напише писмо нашим екупштинарима и све их од реда изгрди; назове их и бунтовницима, и гадовима, па још је претио да ће им за мало дана закратити да се екупљају и да дижу устаничке чете,