Историја једног француског сељака

161

Ето што ти је гад! Један ђенералчић па и он оће да издаје наредбе народној екупштини. А како је се пре претварао и превијао као да је бајаги ион уз народ! Е, дед сад ти веруј што год тој шеретској господи. Цар и царица још су одавно мислили да је он њин најжешћи непријатељ, а најбољи друг народа; кад оно гле! Хтео је да угоди и народу и цару, и нашим и вашим, по онда туц — и не потреви нигде; лупи у празно место. Таким људима увек тако и бива. Боље. буди бар за једно, нек се зна, но шмиг овде, шмиг онде — па варај и једне и друге. Такви су људи најгаднији. Оће човек да служи и богу иђаволу, па. не услужи ни једном ни другом.

Тако је народ пи Лафајета познао и не би више ва њега дао ни пребијену пару.

На крају петрова поста, деси се у Паризу важан догађај. Да вам испричам шта је било. Једног дана скупи се много света на пијаци и по улицама, а сви су били наоружани; ко пушком, ко копљем, ко секиром, ко ножем — значи наоружао се како је ко могао, и тако наоружани прођу кроз варош. Сад се истакне пред њих један касапин и пивар Сантер, и поведу сав народ царском дворцу. Ту ти је било и жена, и девојака, и стараца, и деце, и сви су у један глас викали, да цар потпише указе, које је издала скупштина. Пред царским конаком стојала је стража. Овицири се поплаше и заповеде војницима, да пуцају на народ, али их војници не послушају, но се и сами удруже е народом и пођу у конак, Успењу се по широким каменим степенима и уђу у царске одаје. Свуд је наоколо по собама љаштило ве само злато и сребро. Прост свет само је изрогачио очи па бленуо у оно богаство; ни у сну оно није

ИСТОРИЈА СЕЉАКА, 1