Историја једног француског сељака

168

сетили да је питаог А и то да кажем, цар вели да је отац народа, а цео народ то су његова деца, па какав ми је то вајни отац, који се пући што су му деца изашла пред његаг Аја, не личи то нешто на оца и децу, пре то мирише на господара и робове. Господар се дује, што су се прљави робови усудили да изађу пред његове светле очи. Не ради, мој брајко, тако отац са својом децом. Није то рођени отац, већ су ту лудорију измислила господа, да бајаги помисли народ: благо нама кад је цар наш отац, он нама свако добро жели, он ће се за нас као отац и бри. нути; слатки тата наш! а тај слатки тајка, богу се молећи, черупа своју дечицу, и вука са нашом бесном Француском господом, ништа то што његова „дечица“ мањкавају од глади и зиме.... Но да баталим то. Да вам причам даље шта је било.

Чекамо ми да се испуни царско обећање, чекамо, али све у залуд. Цар никако неће да потпише указе, значи — слагао је. Ту народ већ виде да га само варају и за нос вуку, и то помути народ још горе, Кроз наше село једнако је врвио народ ; све су то били подерани, јадни и жалосни људи, и сви су ишли у Париз. И ако указ није био изашао, да се купе устаничке чете, али народ је све намирисао шта господа спремају, па је и без позива састављао чете, да припази, шта та господа намеравају. Те су војнике свуда по селима добро примали, частили их и давали им по мало арча за пут. Господа прозову те сиротане санкилотима, а то значи безгаћници, голаћи. Они су истина сви имали и гаће и кошуљу, али су их господа тако прозвала из подсмеја. А већ зна се одавно да је сваком господичићу ласно да буде одевен, Други им спреми све, па што се неби полицкали. Не стидите се, браћо,

ТиЈЕ