Историја једног француског сељака

1025

нако шурује с Немцима, да попије за душу најбољим народним синовима. За што је хтео да побегне од насг За што није укрепио наше Француско царство, па да се не бојимо од Немаца, но је народне паре расипао у лудо са својим намигушама! Што сад не спрема и не шаље војску против Немаца, но сплеткари овуд око наше екупштинег Што не казни ђенерале издајнике, који с Немцима шурујуг У залуд се цар куне, сад му већ нико више не верује. Он не стоји уз народ, он стоји уз господу. Он само Немце очекује. Он се спрема да нам опет отргне ово мало права што емо их једва стекли. Опет оће да посгави господу над нама, да напусти војнике да нас искасапе!...“ Кад су код нас прочитали ту новину, сви смо, мнелио би, оврилатили. По целом се селу начини ларма. „Сад се већ не треба од цара никаквом добру надати, не уздај се више у њега“. Тако се викало са свију страна. „Сами сад треба о себи да се побринемо, а цар, кад не ће љуцки, до врага! Кад не. ради како ваља и не треба нам, можемо и без њега. Једном ћемо га метлом исчистисти заједно с господом. Не ћемо ваљда наново пасти под туђе канџе за његову вољу. Доста смо радили за другога! Нема више. Баста!.:.

А царски министри кад опазише, да емо се ми баш у истини решили, да војујемо е Немцима, оду цару те му кажу: „ми, веле, нисмо готови за војну, не треба војевати, немамо још ништа спремљено за рат. Министри су мислили, да се ми без њих не можемо ни маћи. Но преварише се! Одма другог дана скупштина изда Прокламацију. У прокламацији -се јављало, како нашем царству прети опасност. То је