Историја једног француског сељака

166

значило, да су господа емерала да нам отму нашу слободу, да су калуђери угађали да преотму у своје руке. еву земљу, да су се и господа и попови удружили е Немцима и спремају се да нападну на нас, да попале наше колебе, да прегазе наша поља, да побију све што је било отреситије, па да опет заседну над голом сиротињом. Сад је ваљало или да не пожалимо главе и да се пустимо са свима оним пангалозима у бој, или да им се мирно поклонимо, па данас зауздају и потерају, као што су нас и пре терали. Аја, боље да се бијемо, мислимо ми, да се побијемо, па куд упали. Код нас се стану скупљати устаничке чете, и тако и ја ступим у чету. Сви су радосно и весело полазили на војску, а то, браћо, ес тога, што смо сами увиђали да нам друкчије не може бити, и што смо знали, да за своје добро војујемо. Мдемо да бранимо брат брата, а не идемо да се крвимо за господско имање и њине породице и господлук, као што је некад било. Нико ти сето није бојао да пође на војску. Баш тога. истог дана, кад сам се уписао у војку, код нас беше велико весеље. Треба да вам кажем, да је Шовељ поодавно запазио, да се ја е Маргитом волем. Тај ме један много валио, што сам ја био међу првим, који су се записали у устаничку чету, и здоговори се с кумом те да нас двоје — мене и Маргиту — благослове и да учинимо јабуку. Ту сам први пут пољубио Маргиту у њене румене усне; ох како сам је жарко пољубио, јер је и моја љубав била пламена. За тим смо редом обоје љубили у руку и Шовеља и кума, и еве друге постарије људе... Ту смо се добро и винца понапили. Кад емо били на само, говорила ми је Маргита: „Жалила ди, Мишо, што се тако брзо растајемо, али кад