Историја једног француског сељака

167

помислим да за народ идеш на војску, онда ми је мило; иди, иди, Мишо! Ако и умреш на бојном пољу, имаћу чиме да се поносим“. Тако смо ту лепо провели вече. Код куће сам од мајке повукао добру вуру„А! злосрећниче мој — говорила ми је она, ти си се уписао у устаничку чету иоћеш да идеш на војску, дижеш оружије на старијега брата, прстевовао си онога гада Шровељевога! Тако ти жими! Ах гаде тадни“, па онда окупи: такав си, овакав си — и тако је џандрљала задуго. Полети чак и да ме бије, довати ме за чуперке, умало ми очи не извади. Једва је отац одгура од мене; било га је срамота да чују комшије ову бруку. Џошто је мало отац покара, дигнемо се те одемо куму да код њега ноћимо. Сутра дан ја с осталим устаницима одмаширам из Барке, те се тако с матером и не опростим.

Отац и Шовељ с Маргитом испратили су нас далеко. Око подне беше јака припека, те се зауставимо да оданемо у једном шумарку. Ту се договоримо, да причекамо док се прикупе ратници (из свију других села, па да пођемо заједно. Ратници су једнако придолазили, скупи се много јунака, а било је доста и жена, и родитеља, и сестара, који су пошли да испрате "своје рођаке. Дошао је био и отац Кристивор. И он је изишао да нас испрати, да благослови нашу заставу.

Кад је отац Кристивор благословио нашу заставу, попне се на један велики камен, узме у руку једну заставу — па на вр' врха копља натакне црвену сељачку капу, и рекне: „Стара сељачка капо! дуго, дуго си ти скидана пред господом, доста си знојем квашена. Дуго и дуго ругала су се господа главама које су те посиле! Устај сада, дижи се у вис, величај се, јер се подижу главе које те носе!