Историја једног француског сељака

14

и новаца позајме; чешкају док те не узјаше, па после мамузају и јуре док се не скљусиш. Умре ли сељак, онда каишар окупи покојникову жену и његову сирочад. Сад тек он почиње њих гулити како ваља.

Шта га емо ти ми јада видели само од тог једнога Робена, то се ни испричати не може. Он је нашег оца и мајку већ дотле задавио био, да су они хтели некога од нас деце да продаду у солдате. Зар је то шала болан2! Било нас је четири брата и две сестре. Мајка по некад гледа, гледа тако у нас, патек уздане и рекне оцу: „да ако од тројице један могне у солдате, онда ћемо и расчистити с Робеном, ал после да му ниси прешао праг! чујеш ли.... 4

А ми смо онда и сами мислили да нас отац, као и сваку другу стоку, може продати или заложити у реум. Но наш је отац био добар и жалостиван човек. Много се сирома мучио како ће тако да нас пусти у бели свет. Ја сам само два пута ишао по свету те просио.

Кад ми је било осам година узме ме наш кум Иван Леров да му чувам стоку. Он је био ковач, а имао је и крчму на крај села. Код кума сам вам ја проживио као бубрег у лоју. Он ме је ранио и одевао. Сви су ми момци из села завидили. Знао сам ја да би многи хтели да су на мојем месту, с тога сам увек отварао, што но кажу, четворе очи. Угађао сами куму и његовој жени, кума Катарини, па чак и кува“ рици и најстаријем слузи Валеши. Море и мачку сам таздину поштовао, еј! Боље је седети у топлоти и кусати чорбу, па још јести леба док ти душа оће, но живети у мемљивој кочини, јести пасуљ и кљукати у трбу којекакво ђубре. — (С тога ти ја, чим ме викну, летим као стрела, а кад ме куд оправе, трчим,