Историја једног француског сељака

185

није болела душа за немачком сиротињом. Овицири су у то време лепо седили и пили, провођали су се по својим свиленим шаторима, поштипкивали се са младим женскињем, — подруку сес њима шетали, а што солдати убијају го и пропао народ, то је њима била девета брига. Па се још и њин швапски цар онда туда вуцарао и с господом се картао и пијанчио... Ето, те блесасте скотове требало је онда помлатити, па би се одма и војна прекратила, јер они бу и навукли на врат и нашем и њином народу овај несрећни рат... Они су говорили, да смо ми отели од њих њину варош Мајнц. Отелисмо, јабогме, али који је њих ђаво надарио да ударају на нашу земљу, да се мешају у наше послове2 Кад смо семи о нашим пословима бринули, шта је Немце копкало да соле нашу чорбу. Е, господо Швабе, ту сте појели велико —-; што ви бајаги да браните нашега цара од његовога народа г! Цар и народ, они су имали међу собом својих рачуна, па они нека се и рачунају. Што није било за вас, да га нисте ни дирали. Али ви сте слушали вашега прекраснога цара, а он вас лепо напујда против нас, те сад се тога и кукате.... Кривите за то вашега цара; ми овде нисмо криви, ми само своју кожу бранимо.

Настаде у нас глад. Стоку смо ранили рђаво; није се имала чим боље ранити, и стока поче лиисавати. Наши, чим се разболе које марвинче, прикољу га, но од меса од болесне стоке и људи се поразбољеваше. А варош у то доба готово је била спаљена — и цркве, и куће, и магацини, све је то било порушено. Ето баш у то страшно време нађе се у моје сестре Јеле прво детенце, и њен муж надене му име Касијан. Баш на сами дан његовог ро-