Историја једног француског сељака

186

ђења излазио сам са нашим пуком за варош, и били смо се е Немцима, те ту добијем две ране у руку. С тога сам морао да останем у болници дан и ноћ. У то време докусуримо скорим и са месом м са лебом, те нам почну издавати само по неколико драма јела на дан. Од глади народ се почне још више заваљивати још веће болести навале на нас. Ко један пут занемогне и падне с ногу, тога већ бог да прости; не надај му се више да ће устати, јер није било ни лекарске помоћи. Болнице су биле пуне, препуне; од јутра па до мрака извлачили су из њих мртваце и уносили болеснике, који ће кроз неколико дана и сами постати мртваци. Жалос је била у бога. Све наше воденице спалили су Немпи бомбама; није било куће која није била изрешетана картечима.

То су наше старешине и премишљале, па најпосле реше да предаду варош Немцима, јер нам је било немогуће да се даље држимо, а нисмо имали где ни да живимо, ни једна кућа није остала цела; а није се имало шта ни јести. Наше старешине поставиле су Немцима таку понуду: да пропусте наше војнике са оружјем и свим такумима и да им осигурају пролазак до наше земље, а ми опет са своје стране дајемо реч, да за годину дана ова војска, што је била у Мајнцу, не ће нападати на Немце. Ето тако смо оставили Мајнц, пошто емо најпре четири месеца преседили у њему и видели доста зла и добра. Тако смо се вратили милој постојбини. А свој завичај, браћо, свакога мами, Ми смо једва чекали да се један пут вратимо своме крају, своме вилајету. Како смо чисто расли од радости, кад опет ступисмо на нашу рођену земљу!... А није ни шала — четири смо месеца седили у каменим зидинама, у прау и