Историја једног француског сељака

191

Тако сам ја дуго седео и разговарао се са мојом Маргитицом. Она ми каза још и то, да је Шовељ у Паризу, да је здрав и да са осталим депутирцима ради још једнако за народ. У вече упутим се у Барку, својој кући. Дошао сам кући и отад ми се јако обрадовао, гостио ме је старина, што но реч, на рукама ме је носио. СОпреми ми врућа кромпира, добави од некуд и вина, и тако смо целу ноћ провели у разговору. Он ми је причао шта је било код куће и како су живили од кад сам ја отишао, а ја сам опет њему причао како је било на војсци, причао сам му како смо се сударили и били с Немцима. Причао сам да сам у Спиру натревио сестру Јелу, и да ве она већ удала за каплара Мареска и да је у Мајнцу и дете родила, и да живи доста добро и лепо се слаже са својим мужем. У јутру отац ми се сит наплака и испрати ме чак до вароши, па се ту растанемо. Тако сам ја био код куће и отишао, а с мајком се нисам видио. Она, кад је чула да сам ја дошао, отиде, забије се у вајат и отуд није изашла, док ја нисам отишао. Тврдо врце!

У вароши већ се било расчуло да сам ја дошао, и многи-_су долавили у Шовељев дућан да се са мном виде. Ја сам и њима све причао како је било у рату. Шричао сам им како смо отели варош Спир на јуриш, како смо завладали Мајнцом и како су нам магацини и свака опрема, што смо је тамо нашли, добро дошли. Казивао сам им колико смо јада видели у Мајнцу, како смо трпили сваку муку; гладовали и зебли, борили се и огњем горели. Ту су добри људи увидели, да ми војници нисмо ни за што криви, за што нас окривљују које какви ладолежи и дембели; видели су да смо се ми баш јуначки борили, Тада