Историја једног француског сељака

192

је већ сваки видео, да и ако је било кога издајице, то ву издајице били ђенерали, а никако наши прости људи. Ми, војници, јуначки смо дурали и вршили наше послове, а за што су наше старешине предале Немцима Мајнц и нас из њега извеле, то, кога се тиче, нека пита старешине. Око вечерња опростим се ес Маргитом, најмим коње и кренем се на пут.

Наша се војека била искупила у Нанси, те сам и ја тамо морао да се кренем. Чим приспем, јавим се старешини и ту чујем да је наш пук одређен да иде у вандејско окружије, да примири вандејске сељаке, попове и господу. У Нанси чујем и једну новост, која ме је јако обрадовала. Наша скупштина у Џаризу издала је била једну артију, у којој се говорило да смо се јуначки борили е Немцима и да за то заслужујемо похвалу. Ето што ти је истина, ама одма се позна ко истину говори. Ми војници чисто смо подитравали од радости што јео нама скупшина тако рекла, А како не ћемог! Сад смо сваком могли слободно у очи погледати, а трбушани, као што је онај Џуљев, што га ја пре два три дана дарива, морали су да ћуте. Чим се ко сад почне лерати на нас, а ми ћемо ома песницом за врат, овим ћемо му екупштинским указом запушити уста; „не лај!“

Тако ти се ми кренемо на пут за вандејски окуг. Ранац на леђа, пушку у руке, џа — марш! Кад смо стигли у варош Анжер, нађосмо ту узрујан народ: сви су викали и лармали. Ствар је била у томе, што је скупштина била издала прокламацију на народ: „Докле год не прогнамо Немце из наше вемље, ко је год јунак и од наше крвими племена, нека устане на оружје. Мушкарци нек иду у бој,