Историја једног француског сељака

210

мало. Па као год што је преварио и згулио од оних радника, који су му градили машине и зидали вабрику, тако исто гули сад од ових, који раде с машином у вабрици. Тако је ов радио одавно и тако ће радити и у будуће, свуда је ударио каиш: радници му зараде много, а он од целе те зараде одвоји једну трошицу те је да радницима, а остало све остане њему, па он после ту туђу награбљену муку рачуна као своју зараду, свој капитал, и на тај рачун, да он треба да се нашлати за свој капитал, он гули од поштених радника њину зараду. Тако је то, браћо моја. Ни мало се не чудите што то тако бива и што тако мора да буде. Таке су му данас уредбе, такав је поредак, па то ти је. Данас се раднику не даје оно, што он заради, већ оно, што му донесе погодба; а погодба му увек доноси мало, јер ако не ће он да пристане онако како газда иште, онда ће се наћи други, који ће на то пристати, а он ће онда остати гладан. Или ваљда није тако, како вам ја ово говорим Погледајте! промислите, па ћете видпти да је тако.

Коме је мука што је то тако, он нека ради да «се тако уреди, да све што радници раде, њима и остане. Све паре, што се добију за еепап, да иду у њине руке; па нека сами радници и продају своје геспапе. Кад би се тако уредило, онда не би паре ишле у џепове богатих каишара, но би остајале у рукама радника. Тако то треба. Шта ми то значи, да један излежава целога века, а други, који је као и оп човек, да ради целога века за онога ладолежа. Треба уредити, па да могу јести за бадава само болеени и сакати људи, и већ ако је ко престарио те не може да ради, а ко је здрав, па не ће да ради,