Историја једног француског сељака

216

лен, кочоперан човек; очи му играју и севају као у ђавола. Знам да је сад ђенерал Бонапарта радосан и прерадосан што је народ изгубио своје главаре, што је сад онакав метеж у Паризу. Он види да је народ страшно раздражен против каишара и племића и да ће радије пристати и уз његове војнике но уз њих. А Бонапарта то и оће: њему само да је да све приграби у своје руке, па ће после он већ лако“. Шовељ је истину говорио.

Сад да вам и о мени причам. Ви већ знате како сам ја пре живио и како сам растао. Растао сам у невољи и сиротињи; чувао сам кумову стоку, а по некад сам морао и да испросим комад леба. Сад сам се био оженио, отпочео сам своју радњу, спечалио сам подоста пара и баш ми је била душа зинула, да сад проживим у миру и покоју. Ако ми је ма шта сметало моме покоју, ја сам се страшно љутио и кидао. Дућан, па лепи прикоди, па угодан живот, баш су ми се били страшно осладили. Хтео бих да цео век тако само у дућану седим, па да на моју Маргиту гледам; да се забављам са мојим малим синчићем, да га цупкам на колену.... О другим људима, 0 туђој невољи нисам хтео ни да чујем. Ја сам сит, одевен сам и обучен, седим у топлоти, имам добру и лепу жену и мога малога синчића; трговина ми добро иде, спремио сам бели пара за црне дане — па кога ђавола имам још да истражујем, за чим да се боримг Шта ме се тичу други богме сваки о себи нека се брине! (С почетка сам волео да чујем Шовељев разговор, а сад — сав се лепо искидам, — чисто би га крнуо, кад почне да ми говори, како је код нас све рђаво, како се ништа не послује како