Историја једног француског сељака

| Ку | ваља; како су нам ђенерали гадови, а сви наши чиновници шерети и угурсузи....

По некад га слушам, слушам, па се чисто подурјасим. „Како га би ђавола још хтео! — мислим тако ја. Таљуди нису анђели; не живимо ми на небу, но на грешној земљи. Шта ми се ту ваздан превија, кад је код нас сад све добро уређено и иде како ваља! Трговина нам је оживила, сељаци су добили по мало земље, па и нека права; па шта нас куси носи да још тражимо — шта ћемо2г!...“ Није вајде, браћо, морам вам рећи, ла сам у оно време, кад сам овако мислио, био прави гад. Много сам онда личио на свињу. Само се свиња наждере, набије нос у балегу, па јој је онда све равно до Косова. Она осећа да је њој добро, а како је другом свету, то евиња, не види и не ће да види. Тек кад је одалачиш ајдамаком по грбачи и разјуриш је из балеге, она се тек разрокђе и накостреши.... Шовељ је опазио да сам се ја почео мргодити на његове речи, и да сам се зарио само у своју трговину, па само о свом шкембету мислим; па је с тога ћутао, ћутао, па тек по некад рекне: „Еј, будале, будале! Тикве су они, који не знају ни шта смрди ни шта мирише, који се само за своју кожу брину, а око њих ако ће све поцркати... Та бар ово да промисле, тиквани једни, да кад је свуд око њих јад и невоља, неред и сиротиња, да онда лако може и њино добро отићи до сто ђавола!...“ Ја сам знао да то Шовељ о мени говори, али сам ћутао и пропуштао. А у то време Наполеон Бонапарта већ је био освојио цело талијанско царство, а други су опет ђенерали Немце муштрали. Но Шовељ се није много бринуо и разбирао о тој војни; он се сад највише о посланицима бринуо.