Историја једног француског сељака

226

дигну на нас. Сами су овако мислили: „Сад им нема овде Наполеона, најбољу војску одвукао им је преко мора; сад немају ни овицира ваљани, сад је за нас згода да их поклопимо!“ Но ми емо и осим Бонапарте имали ваљаних, ђенерала, који су чврсто стајали уз народ, и ми ти Немце разбијемо, те нису знали где им је глава. У томе Бонапарта пристигне из Мисира, али док он стиже, ми смо већ свршили војну.

А затим ти код нас наиђоше таки догађаји, да већ не знам како да вам причам о томе. Бонапарта се још одавна спремао да нам скочи на врат, али још баш није смео да се навали на нашу грбачу. Много му је била зинула душа да заграби влас и да нам се он укмети за цара. Наши депутирци много су му сметали. То је Бонапарта добро осећао, па једном се дигне и доведе војску да разагна депутирце. Наши су посланици викали, викали, али шта ћеш»! Дитну се и разиђу. Да се бране и да подигну народ на одбрану од Бонапарте нису могли; оружја није било у народа. Париски народ много је пута крваво платио за своје побуне, па је сад ћутао. А наши сељаци — и они су остали на миру. Не макоше ни малим претом. Кад Бонапарта виде, да народ мирује, он се онда још више осили; прогласи се за конеула. А консул, то је онако на просто да вам кажем управитељ; а то знате како је кад се управља, — он ти управља, он ти господари, а то није ништа друго но готово као да је и цар. Ето тако смо ми опет нашом лудошћу стекли себи и цара, и господу, и сваку заврзламу. А како је се е почетка претварао тај Бонапарта; просто, на просто, право јагње, ни воду ти неће замутити чини ти се. А погледај га сад! Сад се већ не крије више, скинуо је овчију кожу и свет