Историја једног француског сељака

221

виде да је вук и да вучије зубе кези. Ко је год био уз народ, сад је пиштао и преседало му мајчино млеко. Све је ватао, подметао им разне кривице, апсио их и убијао. Своје улизице, а народне непријатеље, одарио је чиновима и званијама, дао им велике плате: довео је опет господу и попове, које је народ био прогнао, и у свему је почео опет да заводи стари поредак; истина, мало друкчији, ал. за народ опет тежак. Народу је се опет стезала замка око гуше, а народни су пријатељи пропадали под његовим џелатским ударима. Кад се сетим свију оних несрећа, тако ми се, браћо, стегне срце, да мислим препућиће. Опет окупе да узимају од нас данке и свакојаке прирезе, а никад нам нису казивали, на што се троше те паре. Војнике и овицире Бонапарта је једнако залагивао парама и чиновима. Шовољ је много туговао и често ми је говорио: „Их, како давно живим ја на овом јадном свету, баш одавно!“ — Тако тек рекне и уздане. Са кумом је се често препирао, најпосле се и посвадили. Кум му није више никако ни долазио. Овађали су се око тога, што је кум говорио да народ сад има свашта доста, те с тога сад треба да мирује. А Шовељ је одговарао; „Јок, јок, брат Лерове! Народ још није ништа задобио.... Тиси се лепо наместио, то јес, ал народу, видиш, нема бољитка. Ето погледај како су остали варошки радници. Остали су туђе слуге као и пре. А какви су сељаци, и они су као и пре остали гоље. Понеки се дочепао земље, ал' „понеки“ то није народ.“ Кад год се после сретнем с кумом, он ми тек рекне: „СО твојим се тастом сад не може ни говорити, тако је се нешто напесио. Све му нешто вали, све му је рђаво и на све му је криво...“ Ја слушам и ћутим,

15