Историја једног француског сељака

+

су нам сами чиновници. Тако вам је онда, браћо, госпоштина баш благовала!... И све смо ми то плаћали нашем књазу. Од свију ових намета и терета, што их госпоштина и чиновници ударише на народ, богме нам је, браћо, било до зла бога рђаво и тешко. Сиротиња је била тако велика, да је често дедину обућу и одећу носио чак унук. Народ у тешкоћи, јаду и сиротињи, а кад погледаш... суђајеу богатом господском оделу возају се на интовима у суд, официри у златалимундирчићима шећу се и разгледају, а задригле калуђерштине, црвени ка' вински врг, луњају се беспослени од манастира до манастира.

Сељаци су сносили све терете, баш ка; и варошани; — још сем тога плаћали су и ваздан којекаких пореза. Најгоре земље давате су сељацима, а све што је било боље и боље заватила су господа и манастири. Сељаци ни на својој земљи нису смели да посеју где су шта хтели. Где је гора ту мора и остати гора, а што је њива остаје њива. Посејеш рану, а спајиска стока све то за један дан утре и погази. Осечеш које дрво, а они те одма апсе и глобе. Баш се није могло никако више живети, а да идеш да се тужиш, немаш коме....

Господа, кад год оће, зареде по сељачким земљама па лове. Мотају се проклештине по ливадама и по шуми, газе нашу траву, газе рану, па баш ни бригеша. А ако сељак на својој земљи убије какву дивљач — е — онда ајд на робију. На пашу изгоњена, је спаијска и манастирска стока увек на сат пре; тако су нашој стоци остајале саме огризине. Па дабогме, на овакој ргли наша се етока није могла ни погојити.