Историја једног француског сељака

Госпоштина и калуђери патили еу онда некаке врашке голубове, па та џгадија, ка' скакавци, навали на наша поља. А не смеш их дирнути за жива бога! Ако оћеш да у јесен сабереш што год с њиве, ваљало ти је све по два пут више посејати, и шенице и конопље и сваке ране, све пола за се, а пола за голубове. Осим тога, на сваки дан орања ваљало је дати спаији по петнајест шиника овса, десет пилади и двадесет и четири јајцета. Па су сељаци са својом стоком још морали и да кулуче спаијама. Ако ма најмање што погрешиш у раду морао си да платиш грош за погрешку. А та госпоштина давала је сваком раднику само по комад леба и главицу лука, па то ти је целога дана.

А црквени десетак .... то нам је било тако тешко, да се већ ни исказати не може. Морали смо давати сваки једанаести сноп трбушатим блудницима — калуђерштинама. Џа су још сељаци плаћали и државни данак, плаћали су некакве прирезе и данак на сб и на дуван. Еј, вере ми, и не сећам се свега што га смо ти чуда ми плаћали! — Књажеви, спаије и манастири позаватили су најбоље земље, па после присиљавали сељаке да им на њима раде, ударали су на народ свакојаке муке и терете. Па куд су се девале све те паре, што смо их ми с муком и крвљу текли 2

Бар да је госпоштина с њима направила добре путове, подигла школе и болнице, увела добар ред. Јок, брате, нема ти ту ништа! Нема ни спомена од свега тога. Није до тога било нашој гослоштини и нашим калуђерима. Они су целе године само јели, мили и веселили се, расипали туђу муку. У спаија и господе било ти је ваздан којекаквих башта и купатила, све некаке насрећне статуе.