Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

зовани људи, „она господа Серби, која даље, тако да рекнем, од носа виде“. Друга „класа људи“, проста и мање образована публика, налази сто разних мана. Једни су незадовољни малим форматом, други рђавом штампом, трећи насловном вињетом. Једни примећују: „на что нам шпанске, енглеске и француске ствари, зашто нејма что оближег“ Други супротно мисле: „что нам се пише за митрополита, епископе, свјашченике и дијаконе, како умиваније ног держе, что ли магистри у школама с децама чине, како их приљежно уче, како се деца о науками паште, како се егзамени держе — какве су то новине, што сваки види и знаг“

У ствари, главна незгода је била што је лист имао да рачуна са једном неразвијеном и малобројном публиком, разнога образовања и разних духовних потреба, у којој је у исти мах било и добро школованих и образованих људи, који су знали туђе језике и читали стране листове, и неуких попова и полуписмених трговаца и мајстора, навикнутих на псалтире, катавасије и календаре. И ако се у последњим десетинама ХУШ века осетио велики духовни напредак међу Србима, ипак још није било довољно публике за један политички лист. Најзад, Славенно-Сербста ВЂдомосши имале су мало занимљивог за Србе, јер цензура није допуштала да се пише о стварима које су њих нарочито интересовале и онако како су они стварно мислили и осећали. Новаковић је у штампарској повластици имао обавезу да у својој штампарији не сме ништа штампати што би критиковало земаљске законе и што би могло изазвати тужбу ма са које стране, и он се тога, на штету свога листа, морао држати.

Славенно-Сербсил Вђдомости имале су највише претплатника по варошима: у Пешти, Будиму, СентАндреји, Новом Саду, Осеку, Трсту, Венецији, али оне су ишле и у Црну Гору, Румунију, Русију и у подунавске вароши Бугарске. Одзив је био недовољан, тако да се нису могли покривати ни издавачки трошкови. У септембру 1793 није било више од 130 претплатника, правих