Источник

Стр. 26

Бр. '2

Но ја приговарам против оних људи, који хоће да покажу, да се само јеванђеље јавља, као извором оних злоупотребљавања, која се извршују људима. Но, браћо, могуће је ето наћи присуство смртоноснога отрова и у оном ваздуху, којим ми дишемо, и који нам даје живот. И не чудите се, ако налазите у ј еванђељу оправдање за своје лукавство, љекарију за умирење своје савјести. Ми добро знамо, да јеванђеље пма сасвим други правац и намјеру и овај час доказаћемо то. Ми емо сви једнаки по предназначењу ка вјечном блаасенству, ми сви слузкимо предметом једне и исте љубави Божје, сви смо искупљени једном крвљу, еви смо позвани ка једном спасењу. И шта то значи, ако не то, да се сваки човјек користи ј е д н а к и м условима ради спасења своје душе, поступајући ради тога тако, како заповједа јеванђеље? Но допустите да вас запитам, је ли то могуће у дани тренутак за све? Ја већ не говорим о незнабошдима, који ходе у тами незнања, — ја питам, је ли то могуће за хиљаде бића, која се налазе у подјармљењу, усљед незнања и сиромаштва? Зар чистоћа душе и тијела може бити сачувана у непријатном кругу? Зар не постоји такав степен сиромаштва и незнања, који заглушава савјест, као што вино заглушује здрави разум? Зар нема таких мрачних и клизавих низбрдица, гдје се ноге најчвршћега човјека не могу одржати од пада? Зар нема таких материјалних услова односно станишта и работе, такове скучености насељења, гдје мијазми разврата куже људе брже, но смрдљиви ваздух, којим они дишу? Речју, мајке-хришћанске, које сте овдје! Били хтјеле ви, да се ваше мило дјете подвргне опастности, макар на један дан, макар на један час, да види она позоришта и да се подвргне оним неморалним утицајима, сред којих расту и одрасту хиљадама дјеце, која изгубише и убише способност да разумију све, што је лијепо, свето и велико? Даклз, ја говорим, докле су мосуће сличне чињенице, докле неједнакост лежи над нама таким окрутним начином, докле она открива пред нама такове ужасне слике, ми не треба да примамо никаквога ријешења по том узроку. Ми треба да страдамо од свега тога, а јеванђеље треба да се јавља за нас сталним пријекором. Нужно је, да та религија, коју хтједоше учинити узглављем љености, обрати се у оштри жалац, који би без престанка држао нашу савјест на стражи; нужно је, да сред наше празнине, сред стечених уживања, сред нашег живота, може бити и часнога, али, на жалост, одвише самољубивога, рјечи Христове одјекују чешће у нашим ушима: идите од мене проклети у огањ вјечни, приправљени ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте Ми јести; ожедњех, и не напојисте Ме; гост бијах и не примисте Ме; го би ј ах и не одјенусте Ме; болестан и у тамници бијах, и не обиђосте Ме (Мат. XXV, 41—43). Дакле, вјера у опште небеско предназначење треба да побуђује у нама енергију да побјеђујемо све оно, што с^ед неједнакости положаја може да шкоди моралном животу наше браће, све оно, што, сред ужаса сиромаштва и страдања, пријети њиховим душама видљивом опасношћу. Онај пе заслужује име хришћанина, који оставља брата свога у наравственом ропству или понижењу и допушта, да он дође до неизбјежне погибељи. Приговор је учињен, но ви видите, у колико је он истинит. Тим не мање ми се заустављамо на рјечима тексга: и једноме даде пет таланта, другому два, трећемуједан (Мат. XX.V, 15). Неједнакост у том животу остаје чињеница, која је доиуштена од Бога. Па шта треба да чинимо с том чињеницом? Примати ју у толико, у колико џе она измирује са сарјешћу; прпмати п старати се умањитц њену нејаднакост или