Источник

Стр. 22

ИСТОЧНИК

Бр 2

ције није било ни једног православног становника. ГГрије ће дакле бити „лички", или зворнички, него фојнички (осим ако има. гдје друга Фојница нријеко). Па и ријеч: „епископ" мјесто „митрополит" изгледа ми неразборито (према осталим титулама босанског митрополита). У истоме магазину на страни 106. штампано је писмо патријарха пећкога Јована (од 20. јула 1614.) веодорВ „лштрополитб" „босанскому" и клишкому и личкому" због тужбе, коју су поднијели калуђери манастира Крке (у Далмацији) против истог мит. беодорд, ради некијех млина, зема-ља и села около манастира, и наре^ује му да од њих не наплаћује своје таксе или бировину. При овоме су митроп. веодорб написаие двије Орбуље: један минеј у ман. Липљу или СЗсоици 161*2. и панегирик Беочин.ски, од јеромонаха Аверкије ..кк А д Р к С1;*г'ки Довр8нст'ки Еогородици 7123. (1615.). (Вид. Гласник књ. 57. и пећки патр. од И. Руварца). У поменику призренском, међу другим митрополитима, и покрај зворничкијех, споменути су као „босански": Ан а ниј е и Тео д о р; а у крушевском: Јосиф и Макарије као „косднски от Еишегрлдк." (Гласник књ. 42., стр. 35.). У „Споменику" Ш. српске крал.овске академије, стр. 177. спомињу се као „босански": „Петроније и Теодор; а као „дабарски": Јосиф, Макарије и Варлаам. За Теодора и Макарију знамо кад су били, али за осталу четворицу не знамо за сада ништа. Свакако ће бити из почетка 17. вијека, или мало раније. Кад су Турци освојили Крајину и неке предјеле у Хрватској и Далмацији, са њиховим напредовањем или оевојењем, — ми видимо у тим „Доњим крајевима" неколицину дабро-босанских митрополита, са титулама: „босаиски, клишки, лички и далматински".*) Макарије 1620. На сребрном трокубетном ћивотићу у сар. цркви, има запис: да је тај ћивот гра^ен при дабро-босанском митрополиту Макарију и при игуману Луки 7128. (1620.). Исаија 1628.—1635. Године 1629. писан је типик у манастиру Ступи (в. опис од Красића стр. 26.). —- Манастир Ступа прозват је тако због ступе или во-љарице сукна на малој ријеци К р у п и, која тече испод самога манастнра Крупе или Ступе са источне стране, и ту недалеко прима је ријека Врбас. Некада су те ступе биле својина манасгирска, а данас су беговске. (Види шематизам дабро-босанске митрополије за 1883., гдје ваља нсправљати: да је храм св. Арханђела, а не пророка Илије). *) Ону глосу : „ш ВтшгјМДћ", ја не могу разјаонити. По њој изгледа: да је савремено онијем у „доњијем крајевима" било и другијех тамо неђе за Витпеградом, или у Бањи, са титулом само : „дабарски" или „босански".