Источник

Стр. 24

ИСТОЧНИК

Бр. 2

човјека, као на примјер, — здравље, физичке с-иле, материјално бдагосташе, ведики положај, ваепитање. згодни увјети, које срета човјек у оној средини, у којој се креће и живи, или је пак потребно мислити, да се овдје говори само о чието духовиим даровима, предатих у већој или мањој количини Господом, од кога долази свако благо, и којему треба одавати славу? Ја мислим.браћо, да је овдје потребно разумијевати и једно и друго, јер једно не треба да искл.учује собом друго. Ја мислим, да се та прича Христова, као и све његове приче, тиче и физичке и нравствене природе. И ево, у том широком смислу ја сам рад, да је с вама заједно, браћо, протумачим. Но стога, да се не морамо задржавати на изучавању сваке појединости. које се садрже у њој, ја ћу говорити о њој у трима бесједама и прије свега: а) о неједнаким даровима, којима нас дарива Господ; за тим б) о оној дјелатности, какову он захтијева од нас и на посљетку д) о рачуну, који ћемо Му дужни бити једном дати. У самом почетку те приче ми сретамо мјесто, које се тиче најжалоснијега питања, које наш вијек стара се да разријеши, а на име: од куда произлази неједнако раздјељивање свега у опште код људи? Исус у показаној причи управо ириписује происхођање те неједнакости Богу. Он уиоређује Господа с човјеком, који раздјељује своје богатство међу слугама на неједнаке днјелове. Ја знам, колико негодовања побуђује у нашв вријеме то учење. У очима врло многих од наших савременика праведност и једнакост јесу два појма с једним зничењем, јер за њих неједнакост јавља се синонимом неправедности, Дакле, браћо, то питање јавило се пред нама, па разгледајмо га са потпуном искреношћу. Расмотримо, прије свега, шта Исус Христос не говори. 1. Он не говори, да господар мање љуби оне слуге, којима даје мање. 2. Он не говори, да господар чини под утицајем каквога каприца. На против, Исус Христос даје разумјети, да господар чини потпуно разумно и праведно, кад даје свакоме слузи према његовој моћи. Б. Он не говори, да се та неједнакост продужује за границама времена назначенога на искушење, т. ј. за границама садањега живота. Обје вјерне слуге добивши неједнаке дијелбве, удостојавају се једнаке награде: они уђоше у радост Господа свога! (Мат. XXV, 21). Учинивши те претходне напомене, признајемо то, о чему Исус Христос говори сасвим јасно, а на име, да „Госнодар даде једноме пет таланта, другоме два, а трећему један". Сад посмотрите, да нам то исто говори и ирирода: потпуне једнако&ти нигдје нема у природи, јер потпуна једнакост била би наказом. У дјелима руку Божијих нећете наћи ништа, што би било једнолико. Ви можете узабрати хиљаду листова са једнога раста и упоредити их међу собом, и ви не ћете наћи међу њима два, који би били идентични, и који би имали макар једнака разграњења главних жилица. Само производи руку човјечијих понављају се на жалостан начин. Ја не говорим већ о производима наших рукотворница (МапиГасШг), које излазе хиљадама испод једне форме или испод једнога ударца чекића; но шта више такови надахнути генији, као Рафаел и Михајло-Анђело, понављају се у својим производима у толико, да вично око критичара лако позна њихов живоиис. У природи, на против, ви видите најзаношљивију конзеквенцију, и на свакој од сте-