Источник

Стр. 40

ИСТОЧНИК

Бр 3

пријатељ прикривено, њему само својственим начином, евој себични рад са извјесном намјером већма развија. Божја благодат нека буде с вама и паством вашом! Из консисторијалне сједнице. У Оарајеву, 23. јануара 1898. АЕ. и Митрополит Дабро-босански: Нјколаи, с. р.

Одликовања. ГБегово цар. и краљ. Апостолско Величанство благоизвољело је Превишњим ријешењем од 18. јануара 1898. премилостиво подијелити: витешки крст ордена Франца Јосифа Стефану Давидовићу и Васу Поповићу, протојерејима и савјетницима источно-православне АЕМ. Конеисторије у Сарајеву; и златни крст за заслуге са круном Ристи Јокановићу, свештенику и пароху у Влажују, котар Оарајево. Преглед биљеЉака и/хи извора о дабарским еиискогшмаи дабро-босанским митроиолитима. Од Митрополита X. Савве. (Наотавак.) Логин 1656.—1668. (по Неологосу). У запискама сар. цркве забнљежено је: да је иста црква два пута горјела (1644. и 1656.). Покрај тога стоји још и ово: „Л 'кта 1656. апр. 1. сабраше се влси ХристЈани и саворисаше сћ Бддгослокол<к иашега нлстоеш,аго дрх' { Р (Л К "Р К -Логинд и постдвнше се по три чЕЛов г ккд нд кдсдко л 'кто дд сл8ж« стол^ др\*истрдтигВ и дд идзе сдсбде цсркокне и чтое около цгркке и что ид« кд церкки и что нде пдки иЗ церкке и дд се ;шд фое н,«ркокнуХ ћ Дк»ди ДД бзилдм церкки". Пада у очи та околност, што и поред постојеће пећке патријаршије, цариградска први пут сада биљежи у свој „тефтер" срискога архијереја. Ову околност у неколико нам објашњава онај догађај са патр. Гаврилом Раићем, који је 1654. год. отишао у Руеију и од туда се вратио 1656. год. у коме осуству (али можда по оставци његовој) заузме патр. столицу Максим, и није је хтио уступити Гаврилу, кад се овај повратио; и Гаврил, „бпвши неправедно оклеветан ', мученичком смрти скончао у Цариграду или у Бруси.