Источник

Стр. 60

источник

Бр. 4

живљаше у другом вијеку по X. р. трудио да направи из тога оруђе против хришћанства. Школа, о којој ја говорим, налази задовољство у сабирању свих доказа, који, по њеном мишљењу, доказују, да се разум животиња разликује од човјечјсга ра;*ума не каквоћом, него само количином, степеном. Она заборавља, да се никада још до овога доба потребност прогреса није појављивалв међу животињским свијетом. Оне, на које нам указују у тим случајевима, као на пример: пчела, бобар, мајмун, мрав, никада не исказаше нпшта, осим њихових инстиката и ништа не допринесоше ка томе, што би могуће било назвати њиховим првим знањима. Само човјек увеличава и умножава оно, што је он добио од Бога; само он с једним талантом добија два, с пет — десет таланта; само човјек напредује, само он излива видјело своје дјелатности у безконачним областима. Нико не може одредити граница његове дјелатности; он је створен ради усавршавања, ради вишега л неограниченога позива, који му назначује јеванђеље. Не, јеванђеље не сужава човјечји живот. Младићи! Не предајите се том несретном и обманљивом доказу! Јеванђеље је живот и моћ и, као таково, оно је свагда плодотворно. Учење материјализма, које стлвљају на супрот у наше дане јеванђељу, оно баш п затвара нас у тај зависни круг, којп се све више и више сужава ; а хришћанска је религије полуга, која даје покрет. Она је бесконачно развиће човјечје душе: она је разум, који жедни истине; срце, које тражи гако исто дубоке љубави, као и његове жеље; она је савјест, која се пљени светошћу. Човјек, живећи таковим пуним животом иде за идеалом не тако, као филозоф, који види у њему само обмамљиву утвару, за којом ништа нема истинитога; он иде за идеалом, одговарајући гласу Онога, Који говори: „Иштите идаће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мат. VII, 7). Тај чо вјек, који иште, тражи, ради и впди, да његов труд доноси корист и благослов, да његов живот постаје све више и више и плодотворан и богат у њедрима љубави п правде Божје, тај је човјек хришћанин. Сада, кад познасмо тај велики закон труда, који јеванђеље. налаже на свакога човјека, вратимо се нашем тексту. Какво је својство оне работе, оне дјелатности двојице вјерних слугу, помоћу које се таланти умножише у њиховим уркама? Да ли је нјжно овдје разумијевати просто употребљавање на дјело оних природних дарова, т. ј. физичке моћи, разума и материјалних средстава, којима човјек господари у том свијету? Није ли хтио Христос, као што то претпоставља груби рационализам, да даде овдје само учење о поретку, штедњи, о добром разумијечовјечјега живота, као што би то могао учинити и јудејски равин по вољи, мислећи, да ум његових једномишљенива није довољно развијен у том одношају и да им је потребно уливати у главу појам о брзом добитку и у опште о лукавом умјењу водити дјело? Сличнога објашњења клони се хришћанска црква. Она раднје разумијева под талантима она блага чисто духовна, која Спаситељ, као Глава цркве, даје свима њеним члановима, но не подједнако, обдарујући, на примјер, св Павла хитрим и слободним умом и освајачком дјелатношћу; Петра •— проницавом склоногаћу срца и одлучношћу карактера; Јована — финим и дубоким размишљањем. По томе тумачењу многи оци црквени закључивали су, да је зли слуга био Јуда Искариотски, завидећи превасходству других апостола и сакривајући свој талант у неблагодарном и суровом земљишту свога љутитога и узбурканога срца. То друго објаш њење много је боље од првога, но оно ипак не задовољава потнуно: прича има