Источник

Стр. 74

ИСТОЧНИК

Бр б

свакога човјека, и над сваком човјечјом савјешћу. Смијемо ли рећи, да је овдје олудња. и да је поглед Јеванђелске мудрости био мање проницаван него наш ? Овдје је сличност, која треба да нас задиви: незналица и надриучењак, готов је да види у свој природи само неред и случајности. Човјек учени одговара на то са увјереношћу, да за тим појавима, који се колебају и измјењују, постоје потпуно правилни законн природе. да се под тим шареним нередом налази дивно јединство. Дакле, зар у наравственом свијету све иде друкчпје? Зар једини само физички закони добијају потврду, а закони правосуђа, праведносги и светости остављени су, тако рећи, на милост и немилост судбине ? Шта би ви рекли о оном безумнику који би се стао смијати над физичким законима, играти се запаљивим стварима и који би се немарно забављао с њима, одговарајући глупим смијехом на ваше опомене, да га може постићи ужасна несрећа, да сваки тренутак рескира да буде разнешен на комадиће? Може се вјеровати у остварење физичких закона, који дају тако непосредно осјетити себе. Ми радо признајемо, да су они неумољиви и са неопходношћу смо принуђени признати, да Бог са нарушавањем њиховим везује ужнсне посљедице. Па зар Бог допушта преступити без казне још важније законе нооетка нравственогај? Као да не разумемс, да нравствени закони имаЈЈ непоередни одношај на својствима Божјнм, по духовном сродству с њима! Кад би ми представили себи свијет с предметпма и својствима противположеним онима, који се налазе у збиљи, то тиме ми не би нарушили својстава Божјих. Но не би било дозвољено тако исто фантазирати на рачун светости и правде Божје, предпостављајући такав свијет, гдје би се лаж више цијенила од нравде, гдје би се побсжност више цијенила од непорочности. Можемо ли допусгити сличну предпоставку, устајући против божанствених закона? За што нас мисао о страшном суду тако мало занимч? Не излази ли то с тога, што смо ми сви више или мање склоњени удаљавати се од ње или сумњати се о њој ? Није ли то с тога, што мисао о страшном суду смућује и ужасно нам је досадна? Овда-онда (јаој ! у наше вријеме, потребно је казати, често) ми дознајемо о жалосном концу невјернога домаћина, који, у тренутку очајања или нужде, допустио себи тајно присвојити своту новаца, који му не припадају. Од тога времена сав њсгов живот, сва његова вјештина и све мисли управљене су једној цијељи : дати у зајам другима, да не говоре о његовом преступу. И с том цијељи он фалзифицира потписе, замјењује једну своту другом, сакрива, таји и у опште сваки дан бива присиљен одржавати прву лаж новом. Он мора да срреми читаву лествицу могућих претпоставака и да се приирави свима случајевима, који му пријете. Можете себи замислити, какав мора да му је живот. Ви претпостављате, да такав човјек радо мисли о неизбјежној будућности, која га чека ? Ви мислите, да он не ће тражити самоће и тишине и да се ноћи његове не ће испунити тешким виђењима? Али дану, при свјетлости сунца, при кретању топлотс, он умирује себе обмањивим надама, које се допуштају у свима сличним случајевима, он мисли о моралу, који често господари на берзи, он види пред собом богате грјешнике, који бјеху сиромашни лупежи, а сад су сретни; он умирује себе тим, што су они умакли од закона. који би их требао казнити, а сад они могу падати још у веће погрјешке и безакоња, него прије. Бива часова, кад је тај човјек готово спокојан за своју будућност; он гледа у златним маштама своје умножено богатство. кад у један пут ужасна збиља неочекивано га отријезни и пробуди од лажних машта И нада. Он је мислио, да дан рачунања никад не ће настати, а међу тим, хладна