Источник

Бр. б

ИСТОЧНИК

Стр. 73

Њега добисио. Позабавимо се данае тумачењем краја те приче, ове величанствене слике, која слика разрачунавање слугу и праведни приговор, који Господар изриче над сваким од њих. По дугом времену, говори се ондје, дође господар тих слугу и стаде се рачунати с њима. Дакле, потребно је давати рачуна. Дан, у који га морамо дати, може да буде врло далек; господар мотке да буде у одсуству врло дуго, шта више, само име његово може да буде предано забораву, а битисање —- сумњи; и само мјесто, гдје је неваљали слуга закопао таланат свој, може да зарасте травом. Па шта је из тога? Господар тих слугу доћи ће и захтијеваће од њих рачуна. А међу тим о том рачуну ни мало не мисле! Искуство живота већину људи зауставља, да се скептички односе к томе; историја човјечанства даје нашем знању одвише велику могућност, да се увјеримо у противном. Чинило би се, да неправ^е, које се свршавају у наше дане, треба да оживе и побуде у нас вјеру у Врховни Суд. А у збиљи се показује, да оне с током времена производе сасвим противно дјеловање, Из успомена вашега дјетињства,, у вас је и сад живо оно чувство, које искусисте, кад се први иут лаж омакла са ваших усана, или кад хотимично учинисте што рђаво. Спомените се немира ваше савјести. Вамл, се чинило, да су погледи свих, читали оно, што се збивало у вашоЈ души, да је земља дужна била разклопити се под вашим ногама, и ако сте у слични дан слушали пуцање грома, тада вам се чинило, да то навјешћева праведни Суд Божји. Но земља се није расклопила, гром вас није убио, нико не дознаде ваше кривице и ваша се савјест брзо умирила, с тога, као што говори Премудри: што нема одмахосуде за зло дјело, за то срце синова људских кипи у њима да чине здо (Пропов. УП1, 11). Иаше срце слуша прије глас свијета, који говори, што јесте, него Божанствени глас, који говори оно, што треба да буде. Историја свијета пуна је скептицизма; читаве стране те историје напуњене су поругама над плановима више Мудрости; ка бољим дјелнма односе се често са презрењем, а неваљали човјек постизава својим лукавштинама опште уважење и љубав. Лаж иде за њим свагда и свуда; она се намјести за његов сто; она се шири шта више на шеговом гробу, подмићујући друштвено мишљење, и често успјева шта више да обмане потомство. Дакле, ми видимо само то у животу, и, ослијепљени тим спољашњим успјехом, или, правилније да кажемо, по бићу дјела пеуспјехом, ми закључујемо: да дан другога доласка, може бити, не ће наступити никада. Иа то ослијепљење, које нам је мило позивати мудрошћу живота, ја одговарам, браћо, речима Христввим:Доћи ће господартих слугу итражиће од њих рачуна. Примјећујете ли, с каквом мирном тврдњом Спаситељ говори о томе? Тако и у свима Својим поукама Христос тврди, да ће правосуђе добити потпуну задовољштину, да нн једна титла Божанственога закона не ће чстати заборављена. И Он то тврди у једној од најмрачнијих и најузбурканијих епоха у историји, кад је управником свијста био Тиверије, заступником правосуђа Пилат, кад се скиптар Јудејски налазио у рукама Иродовим, кад се лицемјерпост проповиједала у храмовима, кад су се велике странице пророка читале као празна и досадна понављања монотоним гласом књижевника, који их пзта впше не разумијеваху. У то баш вријеме Исус тврди, да ће сваки човјеи дати рачун о својим поступцима и ријечима, да ће све, што се чинило у тајности, бити познато свему свијету, да ће правосуђе ликовати у опште и па по се; у поретку свијета у судби