Источник

Бр. б

ИСТОЧНПК

Стр 77

И ви видите, да се овдје оживотворава она знатна алегорија, у којој Христое описује демона, који је за вријеме изгнан из душе човјечје и који ее враћа натраг у човјека са седам других демона (Лука XI., 24.—26.) Тај човјек не зна, и шта више не ће да зна, да је добио ]еДан таланат свога господара: њему се чини, да му није дао ништа, да је лишен насљедства. Оно, што је он добио, послужило би у рукама другога изходном тачком велике будућности, полугом, која би подигла свијет, пошто је могуће на један таланат придобити два, а на та два — друга два птд., јер Господ не само што не ставља граница у раду, ограничивши развитак дара, него свима отвара широки и прави пут безконачнога усавршавања. Дакле, човјек тај, по његовом мишл.ен.у, ништа није добио. Он види само оно, чим владају други. Они управо и узеше љегов дио. По његовом мишљењу, господар га је заборавио, он је тврд човјек, он жање, гдје није сиј ао и купи гдје није вијао (Мат. XXV., 24.). Заједно с незахвалношћу иде немар о дужности, пренебрегавање добивенога дара, одвраћање од рада, распуштеност и у опште сви они породи, које изнаша јеванђеље у поетупцима безумнога распикуће у разним причама, као на примјер у причи о лудим дјевојкама, о слугама, који се предадоше у одеуству њиховога господара свем могућем изобиљу. Знајући човјечју природу, јеванђеље без погрјешке приписује им ону мрачну тугу или ону злобну жалост, која жалости Господа. О! ја не заборављам, да јеванђеље благосиља жалост. Но ми знамо кроз св. апостола Павла, да има двије врсте жалости, од којих једна води жпвоту, а друга смрти (2. Кор. VII, 10); једна блажи срце и чини га примљивим роси Божанствене утјехе, а друга окамењава срце ; једна је жалост кајања и љубави, а друга — буњења и злобе. Јеванђеље никада не отступаше од биједе исгатенога стања, него, благосивљајући ју, оно у то исто вријеме показује и на страшне опасности, скопчане са сиромаштвом; јер јеванђеље никад не преписиваше, по примјеру незнабожаца. силе једне само жалости, која очишћава, него нам, иапротив' открива и сва искушења и опасноети. О, самољубива и безплодна жалости, мрачна горчина срца, које не ће више да се нада, не ће вишв да вјерује, и закопава у дубину прошлости све жалосне силе и сва средстиа будућности Појезија човјекова може да хвали то, свијет може да се усхити и да^ налази у том изгубљеном таланту благородну гордост, но јеванђење осуђује то стање, гледа у таковом човјеку нераскајану душу, које занемарује дарове Божје и смије се над I Бегчвон љубави. Са нерадиношћу несрећа почиње Бога хулити! почиње говорити : Господару! знао сам да си ти тврд човјек (Мат. XXV., 24). Ево ријечи, које служе завршетком свега осталога. Као у свакој зависти, у свакој незахвалности и у свима тешким жалостима у којима лежи клица богохулства, тако се управо клица та скривала и у ријечима Адама, кад те он, лразда)ући се у свом паду, говорио Богу: жена. ко ј у еиудружио с а мном она ми даде с дрветате ј ед ох (1. Мој. IV, 12), и у речима Кајина, који говораше Богу: зар сам јд чувар брата свога )1. Мој. IV, 9); и у срцу свакога кривца, који, правдајући се у својим погрјешкама, говори: „Бог ми посла искушење" ; и у свима најновпјим системама, које на мјесто праведнога, свијетлога и евеблагога Господа, стављају пред нашим очима мрачни и одвратни лик „судбине". Дакле, браћо, не познасте ли у том стању, који мори душу. невјернога слуге какву-год црту нашега времена, коју могосте опазлти около себе и гата више, може бити, у еопственом свом срцу?