Источник

Стр. 78

источник

Бр, 5

Да, зло је то завиет. Зар је ви сви не примјећујете око себе ? Ја говорим с в и с тога, ако се ви погледате добро, тада ћете је срести не само међу сиромасима, него одлучно у свима класама, јер сви људи често заборављају оно, што они добише, мислећи само о томе, чиме други владају у већој мјери, не признавајући другима права владати тим већим. Тако, раденик завиди свом господару, а господар његов завиди каквоме трговцу, који се брзо обогатио, а тај опет баца гладни поглед на великољепни дом каквога милионара, који опет не може да издржи супарништва каквога древнога историјскога рода и кољена, који се држи према њему на висини. Завист, то је извор, из којега тече незадовољство међу свима друштвеним слојевима, који треба да буду пријатељи и узајамни помоћницн у сваком друштвеном дјелу. Зависти треба се клонити не само с тога, што она пријети сваком поретку, него и с тога, што она трује срца и самих завидљиваца и побуђује их на пренебрегавање оних законитих блага, којима су они надарени и којима би се могли наслађавати. И ма колико блага пало на њихов дио, они не примјећују то, јер неблагодарност, порођена завишћу, покрива им очи, и они само с горчином примјећују оно, чим су они запоотављени. Тако, чега на приМЈер не достаје томе распикући, који је расточио своје силе и ередства V безумним оргијама? Чега још тражи онај бестидни раденик, који у неколико часова пропије хљеб своје дјеце, заборављајући своју жену и претпостављајући супрушком животу незаконите свезе ? И додајте тој распуштености, браћо, још оно богохулство, које је у свему кадро кривити Бога и које се изражава или у форми важној и ученој, или дрској и грубој ! Но какав био да био израз његов, оно истиче из једнога основа, који се назнва гордошћу човјека п управља се једној цијељи, која се називље роптање против Бога. Пригните ухо и саслушајте жагор, који долазп из раденичкога краја наших већих градова! Не долази ли зар жагор од молитве? Јаој, не! и Воже сачувај ондје да наиоменем о њој и да кажем какву год ријеч пријетње или неодобравања! Онд је највише излазе из њихових уста ријечи роптања и незадовољства. Ево около нас хиљадама душа, ко)е све више и више навикавају живјети без Бога и без вјечне нпде; навикавају исмијавати се над нашим вјеровањима, јер за њих се Бог јавља оним тврдим господаром, који жање, гдје није сијао, и купи, гдје није вијао (Мат., Х.ХУ., 24.) Ма да само једино Хришћанство може да утјеши и умири те несретнике с њаховим животом, они ипак, у тренутку безумнога ослијепљења, дају своје аплаузе најновијим учењима, која праве од човјечјега живота једну несретну игру слијепога случаја. Та жалосна учења одузимају од њих свакп наравствени облик и лишавају их приступа небу, затварајући њихово жалосно биће у тијесне оквире неразумних животиња. Нред одлаеком тих људи у гроб, чим они слабе страх смрти? Какво објашњење дају њиховим земним страдањима и чиме бришу сузе ближњих? Да ли објашњењем иравога суда и сусрета будукем жнвоту, — али њихова јадна учења иду на поругу и тог суда и будућег живота! Браћо! Потребно је при томе држати у себи оно горко чувсгво, које захваћа душу при виду несреће; потребно је љубити оне, које је љубио Христос т. ј. и своје непријатеље. На безумне вапаје, поруге. изазивања и богохулсгва, која излазе из хиљаду злобних и узбуњених српа, потребно је слушати с вјечнога крста молитву Распетога, која посредује за кривце: Оче! Опрости им, јер не знају шта чине (Лука ХХШ., 34.).