Источник

Стр. 92

иеточник

Бр. 6

Овако рекоше своју ријеч о овом знаменитом Јеван^ељу ова два иозната просвјетна раденика. Прегледајући овај дивни споменик српске умјетности из ХП. вијека са болом у души и нехотице сјећамо се оне зле коби, која напредовање српског народа обустави. На каквој би се културиој висини налазио српски народ данас, да му његова несрећа не стаде на пут његовом напредоваљу. У оно вријеме, кад се по осталој Јевроии шираше хришћанска вјера огњем и мачем, кад је људска правда почивала на праву јачега, тада се у младој српској држави стварао и развијао хумани друштвени живот. Српски владаоци подизаху храмове Божје, осниваху школе — мирним начином шираху хришћанску вјеру и народну просвјету. Счн српског владаоца и сам прима апостолску улогу у српском народу, и с љубави посвећује свој живот Христовој цркви и народној просвјети. У томе периоду показа српски народ, да он има у себи сва својства једног културног народа. Многи споменици из тога времена јасно сликају његово Периклово доба. Мирослављево Јеванђеље, Душанов законпк, живописи, архитектура и скулптура од цркава и манастира, трговачки уговори са околним народима и многи други споменици, свједоче, до какве се културне висине винуо српски народ онда, кад је по осталој Јевропи проевјета у манастирске ћелије заточена била. У томе периоду ерпски се народ тако оснажио, да су европске државе тражиле његово пријатељство. Али све то пропаде политичком пропашћу његовом, и од силе, пред којом дрхташе Цариград, од хришћаиске просвјете, којом се користила и данашња велика Русија, остаде само траг, који јасно свједочи о златном времену српског народа. Губитком државне самосталности, наступи код српског народа и потпун застој и мртвило у његовој просвјети; јер носиоци његове културе уништаваху се мачем, величанствени споменици ватром, па ни сами гробови и земни остаци његових великих синова не бијаху поште^ивани. Све оно, што је на се привлачило пажњу, бијаше осу^ено на уништење. И може бити да није ово, што данас имамо, сакривено било, те тако сачувано до данашњег времена, српске би историје најљепше стране завијене биле у митолошку таму. На тај начин сачувано је и Мирослављево Јеван^еље у манастиру Хилендару. Еад се пак узме у обзир, да је ово Јеванђеље писано за једног српског владаоца у овом времену, кад се српска Држава тек почела снажити и развијати, даље, да у том времену и Вукан, син Пемањин, а синовац Мирослављев, тако^е има своје Јеван^еље, те изгледа, да су они при богослужењима имали своје нарочите ручне књиге, онда се са сигурношћу може закључивати, да и познији српски владаоци има-