Источник

I

Бр. 6.

Мироелављево јеванђеље у потпуној мјерн заслужује, да о њему дознаду што, сви образовани Хрвати (а Срби по готову), који маре за умјетничке оетатке етарих времена те их умију цијенити. Мирослављево Јеванћеље зове се по Мирославу који је био брат оснивача старе српске државе Немање и био господар Хума, т. ј. дапашње Херцеговине. Не зна се сасвијем тачно, које је године Мирослав умро, али свакагео једне од пошљедних година ХП. вијека, дакле нешто прије год. 1200. Зове се пак речено јеванђеље по њему, јер је за њ писано, т. ј. он је хотио имати свој ексемплар јеван ђеља, дао га је написати и илатио њ трошак. Да је тако то доказује кратки запие на крају рукописа, гдје се писар и сликар тога дјела потписује као „гријешни Глигорије дијак" (ријеч дијак значила је у оно вријеме писар) и каже, да га је написао „великославноме кнезу Мирослав, еину Завидину". (Јигурно је дакле, да је споменик овај писан прије г. 1200, рецимо око г. 1190. Ово је дакле најстарији споменик старе српске књижевности, јер јеванђеље ЈВуканово (прозвано но Вукану сину Немањину) писано је неколико година послије 1200. Овђе ћу још напоменути да Мирослављево Јеванђеље није раздијељено по јеванђелистима, т. ј. најприје Матејево јеванђеље, онда Марково итд., век је оно раздијељено по реду неђеља и празника години. Незна се, када и којим начином је Мирослављево јеванђеље доспјело на Свету Гору у библиотеку манастира Хилендара, еле се оно ту еачувало до наших дана. Ту су га виђела два три учена путника, који су онамо дошли те послије написали о њему неколико биљежака; али из тих се биљежака није право дала ухватити слика о великој важности и вриједности Мирослављева јеванђеља. За то су пријатељи оваких старина жељно очекивали, неће ли се тко наћи, да овај рукопис изда на свијет. И та се жеља ево испунила, те данас пред собом имамо потпуно издање тога споменика. Г. 1896. о Ускреу походио је ерпски краљ Александар I. Св. Гору и особито манастир Хилендар, који јо задужбина Немањина, а даривали су га и украсивали такође потоњи владаоци старе српске државе. Овај посјет српекога краља био је радостан догађај за еву светогорску калуђерску републику, особито за манастир Хилендар, и такве среће није она доживјела од времена цара Душана, који ју је године 1348. походио, а послије више није ниједан владалац српека до краља Александра, Он по обичају негдашњих Немањића богато обдари Хилендар, а захвални калуђери даду краљу за уздарје најбоље и Најљепше, што су могли дати: Мирослављево јеванђеље. Краљ Александар прими радо то уздарје и вративши се у Србију одмах одреди, да се о његову трошку изда на свијет. Кад краљеви издају што на свијет, мора то бити ствар врло знатна, и само издање мора бити сјајно. За то је и ово издање српскога краља у сваком погледу краљевско. Хајде да га опишемо. Мирослављево јеванђеље рукопие је великога формата, којему је висина 41 цм., а ширина 28 цм. Писано је на пергаменту, а има 180 листова (или 360 страна). Слова еу велика и врло јасна, натписи и биљешке пиеане су црвенилом. У овоме, што је до сад речено, не стоји Бог зна колика вриједност, јер да ништа друго није него то, било би сасвијем непотребно издавати га с краја на крај у фототипичној репродукцији; сасвијем би довољно било, да се тачно прештампа обичним црквеним словима, и да се дода која странка у спимку поради палеографичких особина. Тако се понајвише и издају на свијет стари књижевни споменици,