Источник

Стр. 88 Бр. 6

А колико је знаменито ово дјело и за иеторију ерпског језика (који има тако мало споменика XII. вијека) и за историју литургиске књижевноети, видјеће се и из оно мало напомена доданих овде на крају у прилогу. Љубомир Стојановић, професор. Мирослављево јеванђеље. Хрватска глагољдшка стара књижевност поноси се двијема прекрасним рукописима (што Нземци зову „Ргасћ(;со(1ех"), који имају частно мјесто у историји умјетности, и то поради мноштва лијепих сличица (минијатура), израђених различним бојама, а умјетничком руком. Први је од тих рукописа т. зв. ремско јеванђеље. Оно је имало чудну судбину; путовало је из Хрватске у Праг, из Прага у Цариград и у XVI. вијеку доспјело је у ризницу арцибискупске цркве у Рему. Ту се оно чувало као велика светиња и драгоцјеност ; па премда га нико у Француској није умио читати, а по свој прилици није се ни знало, какво је, којега ли народа једно и друго писмо, којим је писано (први је дио писан ћирилицом, други много љепши глаголицом хрватском), толико се ипак знало, да та књига садржава јеванђеља, и држала се за ствар веома стару (а то није, јер је писана под крај XIV. вијека). Та је књига у вјековима XVI. XVII. и ХУШ. уживала ријетку част, да су ее на њој заклињали француски краљеви, кад 6и се крунисали, а за то су је Французи звали: 1ех1;е <1и засге. У вријеме револуције, кад су људи помахнитали и хтјели затрти све трагове негдашњега краљевства, оплијењена је и ризница ремске арцибискунске цркве. Тада је нестало некамо и онога драгоцјеног јеванђеља, те се сва до близу г. 1840. мислило, да је спаљено или друкчије уништено; али на срећу оно се тада нашло. Незнани је лупеж до душе драгоцјене корице оковане златом и посуте драгим камењем био отргао и на своју корист употребио, али у сам рукопис није дирао. Чувши руски цар Никола I., да је нађено ремско јеванђеље, даде га о свом трошку г. 1843. у Паризу факсимилирати, и тако оно изиће на свијет (у сасма малом броју ексемплара). Друга овака глагољашка драгоцјеност јест мисал спљетскога војводе Хрвоја. Тај рукопис потјече од прилике из истога времена, из којега и ремско јеванђеље. За њ се све до најновијих времена није ништа знало, док га г. 1889. нијееу маџарски научењаци нашли у султанској библиотеци у Цариграду. Султан је босанско-херцеговачкој влади допустио, да тај споменик изда на свијет. Али како је Хрвојев мисал велик рукопис, те би потпуно издање прескупо било, за то је босанско-херцеговачка влада издала од њега само дијелове, и тај је посао повјерила В. Јагићу, Л. Талоцију и Ф. Викхофу. Трудом те тројице научењака изнђе год. 1891. на свијет у Бечу у дјеловима Хрвојев мисал у опреми најкраснијој, која се само помислити може. Људи су ее већ љепоти ремскога јеванђеља дивили, а камо ли Хрвојеву мисалу, којега су сличице и слике много љепше и дотјераније! До новијега времена није се право ни знало, да и стара српска ћириловска књижевност има дјело, које се умјетничком вриједношћу својом може поредити с ова два славна споменика глагољашка, а старошћу да их надвисује за 200 го^ дина! То је Мирослављево јеванђеље, о којему сада хоћу да говорим. Ја сам о њему написао неколико ријечи у чланку „С Вукове славе у Биограду" који је штампан у бр. 238. „Народних Новина" (од 18. октобра 1897.), а сада, кад је то јеванђеље издано и разаслано у свијет, желим мало обилније о њему прозборити. Кад би то била ствар, која би интереса имала само за граматику. не бих се усудио додијавати читатељима „Народних Новина" објављивањем таквога споменика; али