Источник

Стр. 114

ИСТОЧНИК

Бр. 8

писане човјечјој природи. Он се, као и друга дјеца, развија тијелом; показује с године у годину разум и врлине, снагу и жпвахност, која већ припада томе узрасту. Ништа не спријечава ово скроз савргаено рашћење. Иначе код младића страсти руше равнотежу човјечје природе. У Исусу пак држе ме^у собом равнотежу. Зло се не може, ни под који начин, дотаћи душе онога, „који је рођен, као савршено свет 1 ' (Хебд. 1., 27.) и „у коме по бићу своме вјечно станује обил>е божанства" (Колош, 2., 9.). Взегово је тијело скроз прожето душом; она влада њим и расвјетљује га; а душа је Божјим духом надахнута, те је постала потпуно слична Богу. Никоја, ма колико дубока била, психологија не разумједе зраке, које од Бога утицаху у душу Исусову; нита ће икоја наука схватити љепоту тијела, која од таквих зрака и под нагоном такве душе добија слику и обличје, које је Бесконачни својим дахом и сидом надахнуо. Он је идејал савршена дјетета, савршена младића; као што ће доцније бити идејал савршена човјека. Ме^у њнм и другом дјецом је ова разлика: већина нас би да постигне савршенство, које не може постићи, како 'но жели, Он је апсолутно најсавршенији образ човјечје природе. Укупно сједин.ен>е у лицу његову божанске и човјечје природе даде Му посматрање бескрајне истине, као што ју гледају блажени на небу; даде Му бесконачну љубав, ни чим не помућепу љепоту (Б. с. Аг! 10.). Но исто ово сједињење није разуму спријечавало стицање искуства (Б. с. Кад\ 12.\ напредоваше у врлинама, радиност снажне воље, тјелесне напоре, рад и бол. Ово је битни удио самртног човјека. Исус га је хтио узети у свој пространости његовој, са свим јадом, шта више и са самртношћу. ЕБегово јединство са Богом једино држало га је слободна од гријеха и од све несавршености душевне. Најразличнији расположаји душевни могу бити у једно исто вријеме, а да се узајамно не изгоне или уништују: духовно посматрање и наука, која из њега потиче, слаже се с искуством; божанска радост у души спаја се са неизмјерним боловима; најжешће борбе са непромјенљивом унутрашњом веселошћу. Исус се васпитавао у малом граду Назарету као сви Галилејци његова доба. Као дјечак учествовао је у мирним играма друге дјеце. Као младић дружио се са друговима, сједио је међу њима, живио исто као и они. Он их често удивљаваше мудрошћу својом; али ово дивљење било је ублажено изливима доброте његове и привлачном снагом, коју имају благе и питоме душе.