Источник

Стр. 120

ИСТОЧНИК

Вр. 8

рода. Науком Господа нашега Исуса Христа егоизам и тјелер-аа уживања истиснути су; а на ново, као и у рају до првога гријеха, истакнута је на прво мјесто љубав (Гал. У, 14; 1. Јован. Ш, 11, 23; Јован, XIII, 34 и т. д.) Љубав у Хришћаиству и треба да руководи све узајамне одногааје л>удске, а нарочито породичне. Ако ови одношаји буду збиља проникнути искреном љубављу, то и благотворне пошљедице неће изостати, као што нијесу изостале ни рђаве послије прародитељскога гријеха у породичним одношајима првих људи. Сада пак ми имамо пред собом чисто хришћанску љубав, као начело које одређује узајамне одиошаје суируга, и ми, разумије се, далеко смо од тога, да ту љубав схваћамо само једнострано, и само у најпростијем тјелесном смислу. Једина само тјелесна, страствена, управо животињска љубав или склоност тјелесним насладама и не разликује људе од животиња. Особа, са којом се склапа брак, њезина душевна страна, душевна својетва и особине, то све за онога, кога руководе једино тјелесне ножуде, и само плотска љубав, нема нимало важности. И с тога, када један од такових супруга изгуби љепоту и спољашшу допадљивост, или када им се врела и бујна крв умири и охлади, то и сви одношаји ме^у њима ишчезавају. И ако послије тога бивају супрузи принуђени (а то често бива), да живе заједно, то је живот њихов сличан пакленом животу. У колико се дакле човјек, састоји из тијела, то се он и не може посве отргнути од тјелесних тежња; но то се и не тражи; тражи се само, да те тежње не завладају с њиме, него да се потчине другим вишим начелима, која полазе од стране духовнога људскога ј а. Од свега је најважније то, да ме|ју супрузима постоји унутрашње, духовно јединство, да њихови назори, убје^ења, више душевне тежње, надања и жеље буду подједнаке. Када све то буде у истини постојало, тада ће и свеза међу супрузима бити нераскидна, и не ће зависити од случајности, него ће оба супруга бити у самој ствари једна цјелнна, један потпуни духовни организам. Примјећујући једно код другога слабости и недостатке, они ће се бринути, да их умање, и ако је могуће сасвијем искоријене, радећи при томе без пребацивања и пријекора, само љубављу и у духу исте. Опажајући пак каква добра својства, они ће се са свима својим силама старати о томе, да их развију и учврсте. Једном ријечи, брннуће се узајамно о моралном усавршењу. И када сви речени моменти буду у ствари постојали, онда се може рећи, да збиља постоји и хришћанска љубав међу супрузима. Када пак та љубав буде у истини постојала, то се већ из раније може судити о благотворном утицају исте на васпитање дјеце, која ће се родити и која се рађају