Источник

Стр. 132

ИСТОЧНИК

Бр. 9

Ово је у подробностима спољашњи живот мале куће у Назарету, рода Исусова. Не бисмо разумјели оно, што је најкарактеристичније, тако рећи физиономију живота Исусова, кад се не бисмо при описивању његове раније и потоње младости осврнули на спољашњу околину, на природу друштва, у коме он растијаше. Човјек је одвише и врло тијесно скопчан са грудвом земље, која га је родила и која га гледа, како расте и напредује, те мора имати на себи обиљежје њених особина. Ми смо слични тлу, које нас носи. Наше уображење прима у себе боје неба, у коме се погледи наши губе. Највећма су обдарене оне душе, у којих је највећа хармонија са природом, у којој се развише. Ево оштроумна књижевника, који |е у штилу сачувао сјету дугачке, пјесковите морске обале, на којој је снове снивао при навали таласа; ено снажна човјека, који те опомиње на стрме брегове, у чијој се близини родио, на хучне потоке, које је посматрао, како јуре. Ко није дуго гледао небо на истоку, земљиште у Палестини, брда назаретска, тиверијадско језеро, тај никад не ће појмити спољашњи изглед, у коме се Исус појавио, боју, коју је он својим мислима дао, слике, којима их је украсио, и свјежу изворност његових упоре^ења. Исус је доста година читао у природи, која окружује Назарет, као у каквој богоданој књизи. Ту се дивио Он љиљану и другом цвијећу (Мат. 6, 28; «Лук. 12, 27), као и смокви, која у прољеће доноси свој први род. Ту видје Он, како жито зрије (Јов. 4, 35), како се лоза реже, да чокот роднији буде (Хебд. 15, 2), како блуде залутале овце (Лук. 15, 44; Јов. 10, 1), како гоне стадо на ноћиште. Ту видје Он, како лукави шакал трчи у јазбину (Лук. 9, 58; Мат. 8, 20), како се орао и соко^ јате, да плијен прождеру (Лук. 17, 37; Мат. 24, 28); ту посматраше Он, како се сунце у јутро и вече румени, предсказујућм лијепо или рђаво вријеме (Мат. 16, 3), и како набујали потоци разнесу кућу, која је на слабом темељу назидана (Мат. 7, 47; Лук. 6, 49). Узалуд ћете тражити на земљи мјесто. које би било мирније и питомије, усамљеније и свјетлије, подобније за прикупљање духа и свјежине. Кад се успењете на који од онижих брежуљака, који опкољавају градић, онај на пр., над којим данас влада Вади Наби-Саид, укаже вам се величанствена и безгранична слика. На сјеверу се пружају галилејска брда, иза ових диже се небу осамљени високи Хермон, а на њему се бијели вјечити снијег. На истоку лежи Тавор на поноситом свом подножју и ланац Адилунски шири своје зелене косе. На југу је мали Хермон, брегови од Гелбоје, па онда Самарићански, а