Источник

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 185

ограничава уским оквиром, у коме се налазе само родитељи и дјеца. Тај оквир треба да се размакне и да у се смјести још и све сроднике. И тада се добија породица у доста опширнијем смислу. Начело, које потпуно прожима одношаје измеЈју свих чланова породице, јесте љубав. Она опредјељује, и од ње у непосредној зависности стоје све појаве породичног живота и рада једнога члана према другоме. Та љубав, која собом сједињује све чланове породице, распростире се не само на њих, него и на општи дух, општи распоред породичног живота, породичних предања, породичних обичаја и т. д. II тиме се добпја нешто налик на неки (тако да га назовемо) „породични патриотизам", који одликује једну породицу од друге, од прилике онако, као што шири државни патриотизам разликује собом чланове једне државе од чланова друге. Ради угврђења узајамне породичне љубави, чланови једне породице подржавају узајамно опћење, особито у оне дане, који за сваку породицу имају какво особито значење. Али ипак, сама љубав, која није ничћм регулисана, не може бити руководно начело човјеку са његовом наптљедном поквареношћу. Иначе таква љубав може се показати у врло рђавим формама, јер слобода без икакве стеге и управе, у међуеобним одношајима једне породице, може уродити врло жалосним пошљедицама. А тај регулатор и управљач сматра се власт родитељска, којој се потчињавају сви млађи чланови породице. Цно породични живот управља одре1јеним правцем речена родитељска власт која разумије се треба да је разумна, те не треба да прелази у деспотизам, али не треба ни да пада у другу (противну) крајност (из породице, гдје влада ова друга крајност, излазе врло жалосни елементи). Златна је средина: власт, власт снажна (не привидиа), но при томе потпуно прожета љубављу, то је оно, што се у свакоме случају може највише жељети. А ако би се морада бирати једна од речених двију крајности (што није жељети), то би било боље изабрати прву. Искуство свакидашњега живота говори у корист овакога гледишта. —- Што се пак тиче посебних одношаја између мужа и жене, то о њима није потреба говорити послије свега онога, што смо већ у своје вријеме о томе говорили. Овдје пак треба да се каже нггогод о одношају између родител.а и дјеце. Родитељи, који су дјецу на свијет довели, морално су обвезани, да својој дјеци дају морално васпитање. ЕБихово унутрашње право не допушта им, да се одречу те дужности. Но пошто је васпитање дјеце дјело велико, и пошто сви родитељн не схваћају потпуно сву светињу својих родитељских дужности, то у свима добро уређеним хришћанским државама чини се надзор над родитељским васпитавањем и старањем о дјеци. Прије свега новорођенога уводе родитељи тајном