Источник

Стр. 218

источник

Бр. 14

За осуђеницима ишао је силан народ (Лук. 23, 27). Казне у сред празника, за побожне Јудеје било је то дјело непријатно и одвратно. Али казна пророку Галилејском, у коме многи очекиваху видјети Месију, и нехотице је свакога привлачила. Ме^у тим за ову је тек сад сазнао цио Јерусалим, који је за вријеме пасхе бројао неколико стотина хиљада житеља. Са народом Господ не бесјеђаше. Било је времена, да су они, који су имали уши, могли чути; сада је дошло вријеме, да и виде они, који имају очи. Само ношење крста и умор пријечио му је да говори, тим мање, што му се глас у шумној гомили народа не би ни чуо. Жалосни крици и запјевка неких женскиња принуђаваху Господа, да прекине своје ћутање. То бијаху не блиеке ученице ЕВегове, које ћемо доцније видјети на Голготи и којима није могло бити то речено, што ће се сад овима рећи, него то бјеху већим дијелом жене Ј ерусалимкиње, може бити матере оне дјеце, која му клицаху осана, а дијелом и друге, које су дошле у Јерусалим на празник. Њих не могаше ништа од суза задржати, када видјеше Исуса, да је изнемогао под теретом крста: ни присуство првих лица синедриона, који горјеше мржњом на Исуса и на свакох^, који Му је био привржен, оне се, заборављајући на све опасности, предаваху горкој тузи какву је само кадро да осјети осјетљиво и безутјешно срце .... Господу, који је обећао не заборавити ни чашу хладне воде, пону^ене у име Његово (Мат. 10, 42), саучешће ових жена није могло бити непријатно. Али смрт, на коју је ишао Он, била је изнад обичних саучесних суза: требало је да плачу сва кољена Израшвева, само не због тога, због чега плакаху жене. „Дш,е()и ирВсали/ИША! -— рекао је Господ,— не плачнтесА о дигк; окач« секе пилчите и члдт% ваших^к!" (Овакова дивна забрана да Га не оплакују, када је Он ишао на очевидну мученичку смрт, могла је потпуно бити схваћена тек послије Његовог васкресенија; но савјет, да оплакују себе и своју дјецу, и сада је већ давао разумјети женама и свакоме, каква је велика разлика између Исуса Христа, који сз и у овом тешком тренутку брине за судбу јерусалимске дјеце, — и бесчувствености ирвосвештеника, који пред Иилатом тако нерасудно призиваху на цио народ крв праведника.) „Аки> СЈ, — говораше Господ, — дмс грлд^т-к, ндше р{к8т г ћ, КЛЛЖЖћ! НЈПЛОДк!, И 0\ј"Тр0Кк1, АЖ8 Н6 рОДИШД, И СОСЦћЈ, ИЖ6 Н« ДОИШД. ТоГДД