Источник

Бр. 14

ИСТОЧНИК

Стр. 219

начнбт "к гллгоиати гора/ит*., иадите на нм: и иокрмите нм. Зана, лн1,е кт* с8ров*к древ-к с?л ткорАТ^, г/к сн-к что кКдггк?" (Лук. 23, 29—31.) Немогуће бијаше силније изразитИ биједе, које грозише Јерусалиму. Бешчедство сматраио је код Јудеја великом несрећом и проклеством Божјим: иа према томе пасти у такво стање, у коме би се и бешчедним позавидило, значи пасти у највеће очајање. Тако се изражаваху и пророци (Осија 10, 8; Исаија 2, 10—19: Апок. 6, 16), када именом Бога Израиљева угрожаваху Израиљу због љегових преступа. Али ова пријетња изречена је Сином човјечијим без сваког личног негодовања на неблагодарне сународнике. Он им не рече, да ће доћи вријеме, када ћете ви, који сте ме предали на суд, рећи, него говори просто : рећи ће, не дотицајући се ни мало својих личних непријатеља. Чувство највишег самопрегорења приморава Га, да заборави на своја сопствена страдања, а Он забрањује плакати за Собом: али истинито чувство љубави према биједном свом отачаству побу^ује Га, да не скрива страшну судбу, која му предстоји, ради опомене онима, који још могоше познати истину. Ово бјеше пошљедња проповјед покајања, коју је народ јудејски чуо из уста свога Месије, изречена њежним чувством љубави према ближњима. Ратови, глад, болести и друге невоље, које су имале претходити разорењу Јерусалима, највећма норажаваху матере, које носише одојчад. Тако и прије, описујући својим ученицима ове страхоте, Господ је особито истакао невоље матера дојиља: гор« ж( доаш,илгк в г н тма дни ! (Лук. 21, 23; Марк. 13, 17 Мат. 24, 19.) (Свршигће се.)

Проповјед на св. Симона, првовјенчаног нраља Стевана. — Владислав Бобернћ. Побожни Хришћапи! На данашљи дан, кад св. црква наша слави спомен Прво-вјенчаног краља Стевана — монаха Симона. изабрао сам, да вам говорим о великој његовој љубави спрам св. вјере наше, о великој му вредноћи и заузимању око подизања св. храмова, о монашким подвизима, у којима је био стуб трпљења, ревнујући слично праоцима нашим: Јову у страдању, Јосифу у искушењу. Љубав његова спрам св. вјере наше огледа се у помном шљедовању стопама мудрог му оца Немање, јер је вијерно чувао чистоту св. православља и вриједно нлијевио врт св. вјере наше од опасне травуљине — богумилске јереси. У искушењу је увијек притицао тихом пристаништу, св. вјери, јер се чврето држао ријечи