Источник

Бр 17

ИСТОЧНИК

Стр. 261

ЕЗ: ЕЗВАНИЧНО.

О узроцима опадања и срествима подизања религијозности у српском народу.*) Реферат јереја Свегозара Грубача, пароха Горњо-Средичкога на свештеничком сабору у Беловару, 1897. г. „Какви су све и који су узроци томе; а) да је попустила у народу нашем стара ревност у полажању свете цркве своје? б) да је престало скоро свуда подучавање ваншколске шадежи и одрасле младежи у науци хришЂанској, ма да постоје наредбе, да се обучава и та младеж у науци хриш^анској ? и на пошљетку в) да се затро и онај стари обичај, да су свештеници ишли уз часни пост по селима парохије своје, исповиједали народ и спремали га за свету причест? Која би срества и начине имало парохијско свештенство да употријеби, па да узбуди у народу засталу ревност и обнови напуштене старе добре обичаје?" У Христу љубезна браћо! Ово су врло важна питања у религијозао-моралном животу нашега народа, ово су, браћо, неке од оних жалосних појава, које морају потрести душу и срце свакога од нас, и баш за то нека је брнжиом Архипастиру Његовом Виеокопреосвештенству господину Еиископу Мирону најтоплија благодарност, е нам је дао прилике, да се о невољи и бољетици тој, као духовни врачеви, посавјетујемо и потражимо радикална срества, која ће бити кадра да из темеља помогну, да у млитавим жилама поспијеши пређашњу циркулацију и да живот обезбиједе. Морамо призиати. да се за рјешавање таке теме тражи озбиљна студија, резултати психолошког посматрања и вјештина практична пастира. Ја ћу, браћо, истаћи овде само моје скромпо мишљење, а за повољан и успјешан рад ваља узети ријечн великога учитеља цркве Христове св. Григорија Богослова: ,,Ма колико да се когод стара и размшпљава, ипак није могуће нсказати

*) Његово Високоиреосвегатенство господин Енископ Пакрачки М и р о н нокренуо је прогале године свегатенство у својој епархији, да оно потражи и проучи све рел игијозно-моралне услове у нагаем народу, ради унапређење народно-црквеног живота. Са том својом дијепом и племенитом намјером пружа прилике свегатенству, да о својој свегатеничкој исповиједи једаред преко године саборно проучава и претреса по два од стране консисторије донесена питања у овом правцу. Овдје ево једно таково питање, које је расправио рриједни сарадник нагаег листа, пречасни госп. јереј Светозар Грубач. Ову расираву, која је на збору свештеничком у Беловару одугаевљено поздрављено (види „Србобран" год XIV, бр. 74) доносимо тим радије, што су прилике там. религијозно-народног живота у многоме истовјетне са нагаим приликама, и што и ми почињемо оејећати на нама симптоме оне исте болести, која је код остале наше браће већ приличног коријена ухватила. Ур.