Источник

Стр. 262

Бр. 17

ријечима и обухватити мишљу све појединости, па укратко исказати сав тјечај лијечења; ио у пракси и на дјелу то постаје познато и и љекарској науци и љекару" (Слово 3. Твор. св. от. т. 1. стр. 33.—-36.). Ово су, браћо, питања унутарњег душевног расположења човјека хришћанина и ту нам ваља потражити ,,та(;ег1аш рессап1;ет" Нема сумње да је црковност религијозно расположење, а свако расположење одвиси од срца, по ријечима Христа Спаситеља:,, Д о б а р ч о в ј е к из добре клијети срца свогаизноси добро, а зао човјек из зле клијети срца свога износи зло, јер уста његова говоре о д су в ишка срца (Лука 6, 45.) У кога је, дакле, срце отровано пороцима: неморалним животом, страстима, себичним тежњама и т. д. тај не може да у срцу своме уступи места начелима закона божјега и прописа црквених. И кад је тако, шта можемо друго — абстрахирајући вриједне изузетке — наћи данас у срцу многих наших парохијана него равнодушност, индиферентизам према вјери, цркви, законима и обредима њенима. Та горка је и вијековима прокушана истина да побожност у народу и свршавање религијозних дужносги опада упоредно са моралом. Ово је коријен, који је у дну срца, као под земљом, захватио повољно мјесто, па од времена на вријеме пушћа све јаче жиле. Са таке подлоге, а на повољном земљишту може по времену ла узбуја најотровнија бин.ка — од које сам Бог да нас сачува. Биљка је та нерелигијозност, као логична пошљедица равнодушности и индиферентизма према вјери и цркви. Послије те прве и најстрашније појаве у религијозно-моралном животу нашега народа долазе и друге неке, али више као покретачи и те су кадре да поруше стару ревност и побожност, па да га отуђе од цркве и закона њених. Тешку одговорност и гријех ради тога носи на себи наша интелигенција, па онда такозвани средњи сталежи, као што су трговци, занатлије и др.. носе донекле гаколе и учитељи, а вигае него ико носимо, браћо, ми свегатеници, пастири и учитељи повјеренога нам стада. Тако је то на жалост, а да ме не би који од браће криво разумио велим: част и признање вриједним нзузецима, та ту иема ни порока о којима говоримо, или су барем у мањој мјери. Ето, то су да речемо најглавнији, а можда, и једиии узроци да је попустила у народу нигаем стара ревност у полажењу свете цркве своје, да се данас у неким парохијама ваншколека и одраслија младеж не подучава у науци хришћанској. Да, у томе лежи узрок и погаљедица, е је малаксао, клонуо, али никако није још растројен.