Источник

источник

Прије него што ћемо потражити срества и начина да узбудимо у народу засталу ревност и да обновимо напуштене старе добре обичаје приказаћемо горње узроке у њиховој правој слици. Честити и побожни Србин Милорад П. Шапчанин у једној бесједи својој, (Бог и вјера) пекао је: „Сувише би био оштар суд, када би ко тврдио, да је вјера у нашег народа клонула, а црква сасвим онемилила, јер има предјела нашег парода, гдје је вјера у својој старој чистоти, а црква је велика поштована светиња. Али и поред тог мога блажијег погледа, ипак смо попустили у врлинама духа и душе, постали смо више мали дневни људи, који све своје моћи улажемо за хљеб насушни, за земаљска уживања, и за храну небесну најмање се бринемо." Ето браћо, материјална корист, то је мјерило, како у јавном, тако и у приватном животу, а поред таких начела, узмичу и губе се вјечни идеали. Одавде није далек пут, који води до страсти за насладама, до задовољавања чувствености и до грамзења за материјалним пробитцима. Тако иадају врлине душевне, пада морал, али паду морала, како мисле разборити људи, није извор један, не долази само из цркве, из једних узрока. Њега заражавају, подгризају и искорјењавају многа друга друштвена и политична уреЈјења. вападна култура, цивилизација и како се то све зове ринула је нож у срце Србиново пуно чистоте, нарави, и од тог доба није у нас „свака кућа чисга као злато, бијела и невнна као дан, без пјега и моралнога кала. Вјерност брачна не прати мужа и жену до гроба н не подржава ме^у њима свезу породичну кроз цио живот. Стидљивост није више основна црта у карактеристици домаће чељади, особито женске. Цјелина домаће части и поштења, свјетлост образа не чува се као зеница у оку, као очи у глави". Најтежи је пак ударац моралу народа нашзга његово материјално пропадање, оно потискује мало ио мало све врлине наших старих, и за собом повлачи морално зло и грдило. И заиста лијепо је рекао један пријатељ народа: „Даиас важи лаж за мудрост, пријевара за вјештнну, непоштење за слабост, отимање и поднала за тециво", а још љепше нриказао је црну слику морала велики наш пјесник Змај Јован Јовановић: у преводу нјесме „Богомрак": „Гледо сам доста кроз камену кору — Усиљен осмех — проиграна част. Људских домова и људских срдал,а, А старци мудри, ал' ко хладна змија, И свугде нађох вероломну вразк, А људи трска, што је ветар љија, Иревару подлу и нретворну лаж. А момци ни сенка негдашљих делија, х Јитам са лица мисли издајица; И нигде збиље и човене свести, Бацим лп поглед на девице младе, И свугде празна ништавила смет, Кроз румен стида видим грешну страст, И ја већ не знам је-д болница само, А мајке њи^ве то су лутке живе, Или је лудница овај земни свет". Са попуштањем у врлинама духа и душе и са пропадањем морала у народу, стоје у уској, да речемо скоро узрочној свези зли